Otac njene prijateljice je ljutito rekao:
„Nemojte ih više prekrivati. To nisu kamere koje vas snimaju.“
Kćerka ga je pitala:
„Ako ne snimaju, zašto su onda u spavaćoj sobi i zašto lampice svijetle?“
Umjesto odgovora, čovjek je ponovo skinuo peškire i izašao.
Kćerka me je odmah pozvala i sve ispričala. Rekla sam joj da uzme stvari i izađe iz kuće. Sjela sam u auto i krenula po nju.
Kada sam stigla, otac prijateljice čekao me je na vratima.
„Pravite problem bez razloga“, rekao je.
„Onda mi pokažite šta su ti uređaji.“
Ušli smo u sobu. Prišla sam jednom uređaju i fotografisala oznaku sa zadnje strane.
Čovjek je tada postao vidno nervozan.
„Rekao sam vam da su isključeni.“
„A ja želim da znam šta su.“
Uzela sam kćerku i otišla.
Kod kuće sam potražila oznaku uređaja. Prema podacima proizvođača, zaista se radilo o kameri koja je mogla prenositi sliku preko interneta.
Odmah sam pozvala policiju.
Narednog dana uređaji su pregledani.
Mislila sam da će najveći šok biti ako pronađu snimke moje kćerke.
Ali policajac me je pozvao i rekao:
„Morate doći. Pronašli smo memoriju.“
Kada sam stigla, pokazao mi je listu datuma.
Snimci su nastajali mjesecima.
„Da li prepoznajete ovu osobu?“ pitao je.
Na ekranu nije bila moja kćerka.
Bila sam ja.
Snimak je bio star gotovo godinu dana.
„Nikada nisam spavala u toj kući“, rekla sam.
Policajac je zaustavio snimak i pokazao detalj u pozadini.
To uopšte nije bila kuća njene prijateljice.
Bila je to moja spavaća soba.
A onda je policajac rekao:
„Izgleda da ova kamera ranije nije bila postavljena kod njih. Neko ju je prije toga držao u vašoj kući.“
Tada sam se sjetila ko nam je prošle godine nekoliko dana pomagao oko renoviranja stana — upravo otac prijateljice moje kćerke.