### Oženjen sam dve godine, a ono što mi se dogodilo na Fejsbuku nisam smeo da kažem ženi
Oženjen sam već dve godine i iskreno mogu da kažem da volim svoju suprugu. Na društvenim mrežama imam naše zajedničke fotografije, ne krijem da sam u braku i nikada nisam pokušavao da ostavim utisak da sam slobodan čovek. Ipak, u poslednjih mesec dana počelo je da mi se događa nešto što me je istovremeno iznenadilo, nasmejalo i nateralo da se zapitam dokle su neki ljudi spremni da idu. Sve je počelo sasvim bezazleno. Nekoliko devojaka počelo je da mi lajkuje fotografije, ostavlja komentare i šalje zahteve za prijateljstvo. Nisam tome pridavao poseban značaj. Pomislio sam da su to obične stvari koje se dešavaju na društvenim mrežama. Međutim, ubrzo su počele da stižu i privatne poruke. Jedna mi je napisala da sam veoma zgodan. Druga je komentarisala moju fotografiju sa suprugom i dodala da sam, po njenom mišljenju, mogao da izaberem i neku lepšu ženu. Treća je bila još direktnija i odmah me pitala da li sam srećan u braku. Svaki put sam se trudio da budem pristojan, ali jasan. Govorio sam da sam oženjen, da volim svoju suprugu i da nisam zainteresovan za bilo kakvo upoznavanje u tom smislu. Mislio sam da će to biti dovoljno da se razgovor završi. Ali neke od njih kao da je upravo činjenica da sam oženjen dodatno motivisala. Jedna devojka mi je napisala: „Pa šta ako si oženjen? To ne znači da ne možemo da se družimo.“ Odgovorio sam joj da druženje nije problem, ali da ne želim da prelazim granice koje bi povredile moju suprugu. Posle toga mi je poslala nekoliko poruka u kojima je pokušavala da me ubedi da previše ozbiljno shvatam brak i da niko ne mora da zna za naše razgovore. Tu sam prekinuo komunikaciju. Najviše me je iznenadilo to što su neke od tih devojaka mogle da vide sve moje fotografije sa suprugom. Na profilu mi je jasno pisalo da sam u braku. Objavljivao sam naše zajedničke trenutke, godišnjice i sasvim obične fotografije iz svakodnevnog života. Ništa nisam skrivao. Uprkos tome, poruke su se nastavljale. Jednog dana supruga me je pitala zašto se toliko smejem gledajući u telefon. Nisam znao šta da joj kažem. Nisam želeo da pomisli da joj nešto krijem, ali mi je bilo neprijatno da joj pokazujem poruke koje su mi stizale. Plašio sam se da bi mogla pogrešno da razume situaciju i pomisli da sam i ja na neki način učestvovao u tome. Zato sam samo rekao da sam pročitao nešto smešno na internetu. Kasnije sam shvatio da je to bila greška. Iako nisam uradio ništa zbog čega bih trebalo da se stidim, počeo sam da se ponašam kao da imam neku tajnu. A upravo to je moglo da stvori problem tamo gde ga nije bilo. Onda je stigla poruka koja me je potpuno zatekla. Bila je od devojke koju sam poznavao samo preko Fejsbuka. Napisala mi je da joj se dopadam već neko vreme i da bi volela da se upoznamo. Ponovo sam joj objasnio da sam oženjen i da ne želim ništa više od obične, pristojne komunikacije. Njen odgovor bio je kratak: „Znam da si oženjen. Videla sam ti slike sa ženom. Ali to mi ne smeta.“ Nekoliko trenutaka sam samo gledao u ekran. Nisam mogao da razumem kako neko može tako otvoreno da kaže da mu ne smeta što bi mogao da povredi drugu osobu. Napisao sam joj da meni smeta. Rekao sam da moja supruga nije prepreka koju treba zaobići, već osoba kojoj sam obećao vernost i poštovanje. Nakon toga sam prekinuo razgovor i blokirao je. Te večeri sam dugo razmišljao o svemu. Shvatio sam da nije dovoljno samo da čovek kaže da je veran. Važno je i da svojim postupcima pokaže da poštuje osobu sa kojom deli život. Ponekad to znači da mora da prekine razgovor, odbije pažnju koja mu prija ili jasno postavi granicu čak i kada mu neko govori ono što bi možda godilo njegovom egu. Nekoliko dana kasnije odlučio sam da ipak razgovaram sa suprugom. Seo sam pored nje i rekao joj da želim nešto da joj ispričam. Pokazao sam joj poruke i objasnio da nisam želeo da je uznemiravam, ali da ne želim ni da među nama postoje stvari koje prećutkujem. U početku me je samo slušala. Zatim se nasmejala i rekla: „Znači, ti si se uplašio da ću ja biti ljubomorna zato što ti neke devojke šalju poruke?“ Rekao sam joj da nisam znao kako će reagovati. Ona mi je uzela telefon, pogledala nekoliko poruka i vratila mi ga. „Ne mogu ja da kontrolišem šta će drugi ljudi da ti pišu. Ali mogu da verujem tebi, sve dok mi svojim ponašanjem pokazuješ da mogu.“ Te reči su mi mnogo značile. Shvatio sam da sam nepotrebno pokušavao da izbegnem razgovor koji je trebalo da vodimo od početka. Od tada više ne krijem takve stvari. Ako mi neko pošalje poruku koja prelazi granicu, jasno odgovorim ili prekinem komunikaciju. Ne zato što me supruga kontroliše, već zato što želim da naš odnos počiva na poverenju. I dalje mi nije jasno zašto neke osobe svesno pokušavaju da se približe nekome za koga znaju da je zauzet. Ne želim da osuđujem sve devojke niti da tvrdim da su svi ljudi isti. Svako ima pravo da mu se neko dopadne, ali postoji velika razlika između osećanja i odluke da se ne poštuju tuđe granice. Danas na sve to gledam mnogo mirnije. Tuđa pažnja može da bude prijatna, ali nije vredna gubitka poverenja osobe koja je uz tebe i onda kada ti nije do smeha, kada si umoran ili kada život postane težak. Naučio sam da vernost nije samo odsustvo prevare. Ona se vidi i u malim odlukama, u porukama na koje ne odgovoriš, u granicama koje postaviš i u iskrenosti koju biraš čak i onda kada bi bilo lakše da nešto prećutiš. A kada sam suprugu pitao šta bi uradila da se situacija obrne i da njoj počnu da pišu muškarci koji znaju da je udata, samo se nasmejala i odgovorila: „Isto što i ti treba da radiš. Ako poštujemo jedno drugo, nema razloga da se plašimo tuđih poruka.“ Od tog dana jedna stvar mi je potpuno jasna: nije najvažnije koliko ljudi pokušava da privuče tvoju pažnju, već kome ti odlučiš da pokloniš svoje poverenje, vreme i ljubav.