Sve sam pažljivo stavila u veliku kesu koju sam pronašla u kuhinji. Njen pasoš, torbicu, telefon, cipele i jaknu. Nisam željela ništa da ukradem niti da uništim. Samo sam htjela da ih natjeram da izađu iz sobe i pogledaju me u oči.
Spustila sam kesu pored ulaznih vrata, sjela za kuhinjski sto i čekala.
Nakon nekoliko minuta vrata spavaće sobe su se otvorila.
Prvo je izašao moj muž.
Kada me ugledao, potpuno je problijedio.
„Ti si se vratila?“
„Očigledno.“
Iza njega se pojavila žena umotana u njegov kućni ogrtač. Spustila je pogled čim me je vidjela.
Muž je počeo:
„Molim te, samo me saslušaj.“
„Ne moraš ništa objašnjavati. Sve sam shvatila.“
Žena je krenula prema hodniku i tada primijetila da nema svojih stvari.
„Gdje mi je telefon?“
Pokazala sam prema kesi.
„Sve je tu. Uzmi i idi.“
Prišla je, ali kada sam je bolje pogledala, nešto mi je bilo poznato.
„Čekaj… mi se poznajemo?“
Odmah je skrenula pogled.
Muž je rekao:
„Nemoj sada.“
„Šta da ne radim?“
Prišla sam joj bliže.
Tada sam je prepoznala.
Bila je to žena koju sam prije nekoliko mjeseci upoznala na rođendanu njegove firme.
„Ti si supruga njegovog direktora!“
Muž je zatvorio oči.
„Da“, odgovorila je tiho.
Nisam mogla vjerovati.
„Jesi li ti potpuno lud? Spavaš sa ženom čovjeka koji ti daje posao?“
Ali onda se ona okrenula prema mom mužu i rekla:
„Reci joj istinu. Dosta je.“
„Kakvu istinu?“
Muž je sjeo.
„Ona nije ovdje zbog mene.“
Počela sam se smijati.
„Naravno. Slučajno je završila u našem krevetu?“
Žena je iz kese izvadila telefon, otključala ga i pružila mi ga.
Na ekranu je bila otvorena prepiska.
Nisu bile ljubavne poruke.
Bile su poruke između nje i mog muža o novcu, računima i nekakvim dokumentima.
„Šta je ovo?“
Muž je duboko udahnuo.
„Njen muž već mjesecima izvlači novac iz firme i pokušava sve da prebaci na mene.“
„Kakve to veze ima sa tim što ste bili zaključani u spavaćoj sobi?“
Žena je odgovorila:
„Donijela sam dokaze. Nismo htjeli da nas iko vidi zajedno.“
„Pa ste zato završili u spavaćoj sobi?“
Muž je ustao i otvorio vrata.
Na krevetu nije bilo ničega što sam zamišljala.
Bile su fascikle, laptop i gomila papira.
Osjetila sam kako mi lice gori od stida, ali onda sam se sjetila parfema, cipela i njenog ogrtača.
„Zašto nosiš njegov ogrtač?“
Žena se prvi put nasmijala.
„Prosula sam kafu po bluzi.“
Pogledala sam muža.
„Zašto mi jednostavno nisi rekao?“
„Zato što bi onda i ti bila uvučena u ovo.“
Tada je njen telefon zazvonio.
Na ekranu je pisalo ime njenog muža.
Javila se i uključila zvučnik.
Sa druge strane čuo se bijesan glas:
„Gdje si?“
„Kod njega.“
Nastala je tišina.
A onda je čovjek rekao:
„Onda mu reci da više nema smisla da krije dokumente. Znam da ih ima.“
Pogledala sam muža.
On je problijedio.
Prekinula je poziv.
„Kako on zna gdje smo?“ pitala sam.
Niko nije odgovorio.
Tada se iz hodnika začuo zvuk otključavanja ulaznih vrata.
Svi smo se okrenuli.
„Ko još ima ključ?“ šapnula je žena.
Muž me pogledao.
„Samo nas dvoje.“
Kvaka se polako spustila.
Vrata su se otvorila.
Na pragu je stajao čovjek kojeg sam odmah prepoznala.
Bio je to direktor mog muža.
Ali nije bio sam.
Pored njega je stajala moja rođena sestra.
Pogledala sam je u nevjerici.
„Šta TI radiš ovdje?!“
Spustila je pogled i rekla:
„Došla sam po dokumente. I mislim da je vrijeme da saznaš ko ih je zapravo sve ovo vrijeme slao tvom mužu.“