U vožnji mi nudi flašicu vode i kaže:
„Popij malo, biće ti lakše.“
Uzela sam je, ali nisam ni otvorila. Iako sam bila pripita, nešto u meni govorilo mi je da ipak budem oprezna.
Vozili smo se nekoliko minuta, a onda sam primijetila da ne ide putem kojim sam mu rekla.
„Promašio si skretanje.“
„Znam bolji put“, odgovorio je mirno.
Tada sam se potpuno razbudila.
„Stani ovdje. Izaći ću.“
Zaustavio je automobil bez rasprave.
Već sam otvorila vrata kada je rekao:
„Čekaj. Mislim da ti je ispao telefon.“
Pogledala sam sjedište. Telefon je zaista bio tamo.
Uzela sam ga i izašla.
„Hvala“, rekla sam i krenula prema osvijetljenoj benzinskoj pumpi nekoliko desetina metara dalje.
Nisam stigla ni do ulaza kada mi je telefon zazvonio.
Zvala me prijateljica s kojom sam bila u gradu.
„Gdje si? Tražimo te!“
Objasnila sam joj šta se dogodilo.
„Kakav crni Q7?“ pitala je zbunjeno.
„Momak me povezao.“
„Čekaj… pošalji mi registraciju ako je još tu.“
Okrenula sam se.
Automobil je još stajao na istom mjestu.
Fotografisala sam tablice i poslala joj.
Nakon nekoliko minuta nazvala me ponovo.
Glas joj više nije bio opušten.
„Slušaj me. Uđi na pumpu i nemoj izlaziti sama.“
„Zašto?“
„Pokazala sam registraciju bratu. Kaže da poznaje taj automobil.“
Srce mi je počelo lupati.
„Čiji je?“
Nastala je kratka tišina.
„Tvog bivšeg momka.“
Zaledila sam se.
„Nemoguće. On je prodao taj auto prije dvije godine.“
„Očigledno nije.“
Pogledala sam kroz staklo pumpe.
Q7 je nestao.
Ali tada mi je stigla poruka sa nepoznatog broja:
„Dobro je što nisi popila vodu.“
Ruke su mi počele drhtati.
Odmah zatim stigla je još jedna poruka:
„I pitaj svog bivšeg zašto je večeras poslao mene po tebe.“
Tada sam shvatila da taj susret pored ceste možda uopšte nije bio slučajan…