Sve sam pažljivo stavila u veliku torbu, izašla iz stana i sjela u automobil. Nisam željela svađu. Željela sam da ona sama shvati šta se dogodilo.
Odvezla sam se nekoliko ulica dalje i čekala.
Nije prošlo ni deset minuta kada je zazvonio njen telefon koji je bio kod mene.
Na ekranu se pojavilo ime.
Zaledila sam se.
Poznavala sam tu osobu.
Bila je to moja najbolja prijateljica.
Nisam se javila.
Nakon nekoliko sekundi stigla je poruka:
„Javi mi čim izađeš iz njenog stana. Je li povjerovala da si slučajno došla?“
Pročitala sam je nekoliko puta.
Odjednom više nisam znala ko koga vara i šta se zapravo događa.
U tom trenutku nazvao me muž.
„Gdje si?“
„Zašto?“
„Dođi kući. Moram ti nešto objasniti.“
„Mislim da sam već dovoljno vidjela.“
Nastala je tišina.
„Nisi vidjela ono što misliš.“
Počela sam se smijati od nervoze.
„Ženski parfem, cipele, torba i žena u našem stanu. Šta tu treba objašnjavati?“
Tada je rekao:
„To je žena koju sam angažovao da pronađe osobu koja ti već mjesecima šalje anonimne poruke.“
Zaledila sam se.
Nikada mu nisam rekla za poruke.
„Kako znaš za njih?“
„Vidjela ih je tvoja prijateljica i javila meni.“
Pogledala sam ponovo telefon nepoznate žene i poruku moje najbolje prijateljice.
Nešto se nije uklapalo.
„Kako se zove ta žena?“
Kada mi je rekao ime, otvorila sam njen pasoš.
Ime je bilo potpuno drugačije.
Tada je telefon ponovo zazvonio.
Ovoga puta stigla je fotografija.
Na njoj su bili moj muž i moja najbolja prijateljica, snimljeni nekoliko dana ranije.
Ispod fotografije samo jedna rečenica:
„Ako želiš saznati ko ti zaista laže, nemoj se vraćati kući.“