Radim kao konobarica u jednom od elitnijih restorana u našem gradu. Kod nas dolaze advokati, doktori, vlasnici velikih firmi i ljudi kojima račun od nekoliko stotina eura očigledno ne predstavlja nikakav problem.
Posao nije lak, ali mi je trebao. Plata je bila solidna, a bakšiš je ponekad bio skoro jednak dnevnoj zaradi.
Problem je bio ponašanje pojedinih gostiju.
Neki muškarci su smatrali da im skup sat i pun novčanik daju pravo da konobarice odmjeravaju, dobacuju im ili ih dodiruju.
Šef je uglavnom govorio:
„Ignoriši. Takvi ostavljaju najbolji bakšiš.“
Jedne večeri za moj sto sjela su četvorica muškaraca. Odmah sam primijetila jednog od njih. Bio je najglasniji, naručivao najskuplja pića i ponašao se kao da cijeli restoran pripada njemu.
Svaki put kada bih prišla stolu, dobacivao mi je.
U početku sam ignorisala.
A onda je, pred prijateljima, rekao:
„Koliko košta da poslije smjene odeš sa mnom?“
Njegovi prijatelji su se nasmijali.
Spustila sam čašu na sto.
„Nisam na prodaju.“
Osmijeh mu je nestao.
„Ma daj, ne glumi.“
„Rekla sam ne.“
Okrenula sam se i otišla.
Kasnije me šef pozvao u kuhinju.
„Šta si mu rekla?“
Objasnila sam.
„Mogla si malo kulturnije.“
Nisam mogla vjerovati.
„Ponudio mi je novac da spavam s njim.“
„Znam, ali važan nam je gost.“
Te riječi su me pogodile više nego njegovo ponašanje.
Završila sam smjenu oko ponoći.
Presvukla sam se, uzela torbu i izašla na parking iza restorana.
Tamo sam ugledala nekoliko ljudi.
Srce mi je odmah počelo lupati jer sam među njima prepoznala onog muškarca.
Pomislila sam da me čeka.
Zastala sam i instinktivno posegnula za telefonom.
Tada sam čula:
„Evo je.“
Muškarac je krenuo prema meni.
Napravila sam korak unazad.
Ali prije nego što je stigao do mene, između nas je stao drugi čovjek.
Bio je to jedan od gostiju iz restorana, stariji gospodin koji je gotovo svake sedmice dolazio sa suprugom.
„Gospodine, mislim da vam je djevojka jasno rekla da je ostavite na miru.“
Bahati gost ga je pogledao.
„A ko si ti?“
„Neko ko je čuo šta ste joj govorili.“
Tada sam primijetila da pored starijeg gospodina stoje još dvojica zaposlenih iz susjednog lokala.
Nisu čekali mene.
Vidjeli su da se muškarac zadržava ispred restorana i posumnjali da nešto nije u redu.
„Zovem policiju“, rekao je jedan od njih.
Bahati gost se odmah promijenio.
„Ma kakvu policiju? Samo sam htio razgovarati.“
„Ona očigledno ne želi razgovarati s vama“, rekao je stariji čovjek.
Nakon nekoliko psovki muškarac je konačno otišao prema automobilu.
Ruke su mi se tresle.
Stariji gospodin me pitao:
„Imate li nekoga da vas odveze kući?“
Rekla sam da ću pozvati brata.
Sačekali su sa mnom dok nije stigao.
Mislila sam da je tu priči kraj.
Nije bio.
Sljedećeg jutra došla sam na posao i šef me odmah pozvao u kancelariju.
Na stolu je stajala koverta.
„Šta je ovo?“ pitala sam.
„Pročitaj.“
Unutra je bilo pismo.
Napisao ga je upravo onaj stariji gost koji mi je prethodne večeri pomogao.
U pismu je detaljno opisao šta je čuo za stolom i šta se kasnije dogodilo na parkingu.
Na kraju je napisao:
„Godinama dolazim u vaš restoran sa porodicom. Ako osoblje mora trpjeti ponižavanje i uznemiravanje samo zato što gost troši mnogo novca, više ne želim biti vaš gost.“
Ali to nije bilo sve.
Ispod njegovog potpisa nalazilo se još nekoliko imena stalnih gostiju.
Pokazalo se da je ispričao prijateljima šta se dogodilo.
Šef je problijedio.
Čovjek kojeg je prethodne večeri nazivao „važnim gostom“ odjednom više nije izgledao toliko važan.
„Želim da znaš da sam pogriješio“, rekao mi je.
Ćutala sam.
„Nisam te trebao tjerati da trpiš takvo ponašanje.“
Prvi put sam od njega čula nešto slično.
Restoran je nakon toga uveo jasno pravilo: gost koji vrijeđa, seksualno uznemirava ili dodiruje osoblje protiv njihove volje biće udaljen, bez obzira na to koliko novca troši.
A čovjek koji mi je ponudio novac?
Više se nije pojavio.
Nekoliko sedmica kasnije stariji gospodin ponovo je došao sa suprugom.
Prišla sam njihovom stolu.
„Hvala vam za ono veče“, rekla sam.
Odmahnuo je glavom.
„Nemate meni za šta zahvaljivati. Trebalo je samo da neko kaže da takvo ponašanje nije normalno.“
Kada sam im donijela račun, ostavili su bakšiš.
Potrčala sam za njima jer je bio prevelik.
„Gospodine, mislim da ste pogriješili.“
Nasmijao se.
„Nisam. Ovaj put bakšiš nije da biste nešto prećutali.“
Pogledao me i dodao:
„Nego zato što svoj posao radite pošteno.“
Tada sam prvi put nakon dugo vremena shvatila da nije problem u poslu konobarice.
Problem nastaje kada ljudi počnu vjerovati da im novac daje pravo da kupuju i ono što nikada nije bilo na prodaju.