Moja žena i ja smo u braku više od dvadeset godina. Imamo kuću, djecu koja su već odrasla i, gledano sa strane, sasvim miran život. Ali između nas se godinama polako gasila bliskost.
Ona je mnogo radila. Vraćala bi se kući umorna i nervozna, a svaki moj pokušaj razgovora završavao se isto:
„Molim te, sad mi nije ni do čega.“
Vremenom sam prestao da insistiram. Živjeli smo više kao dobri cimeri nego kao muž i žena.
Prije nekoliko mjeseci supruga je predložila da njena rođaka Milica povremeno dolazi da nam pomogne oko kuće. Bila je mlada, pristojna i veoma vrijedna. Obično bi završila sve prije nego što bih se vratio s posla, tako da smo se rijetko viđali.
Ali jedne večeri supruga je radila noćnu smjenu.
Došao sam kući nešto ranije i zatekao Milicu kako završava poslove. Rekla je da još samo treba da sredi kupatilo i da će krenuti.
Sjeo sam u dnevnu sobu i uključio televizor.
Poslije nekoliko minuta otvorila su se vrata kupatila. Milica je izašla mokre kose, umotana u veliki peškir preko odjeće koju je pokvasila dok je čistila.
Pogledala me i rekla:
„Moram nešto da vam kažem, ali obećajte da nećete odmah zvati svoju ženu.“
Odmah sam se uspravio.
„Šta se dogodilo?“
Sjela je u fotelju nasuprot mene.
„Vaša žena me nije zaposlila samo zbog kuće.“
Nisam razumio.
„Kako misliš?“
Spustila je pogled.
„Već neko vrijeme mi priča da ste nesrećni. Govorila je da se udaljila od vas i da ne zna kako da popravi vaš brak.“
Osjetio sam nelagodu.
„Zašto bi to pričala tebi?“
Milica je nekoliko sekundi ćutala, a onda rekla:
„Zato što je htjela da vidi hoćete li je prevariti.“
Mislio sam da nisam dobro čuo.
„Molim?“
Objasnila mi je da je supruga postala uvjerena da ću, zbog nedostatka bliskosti među nama, prije ili kasnije potražiti nekog drugog. Zato je od rođake tražila da obrati pažnju na moje ponašanje i da joj kaže ako pokušam preći granicu.
„Nisam htjela učestvovati u tome“, rekla je. „Zato vam sada sve govorim.“
Bio sam bijesan.
Ne na Milicu, nego na ženu sa kojom sam proveo više od pola života.
Kada se supruga sljedećeg jutra vratila s posla, čekao sam je za kuhinjskim stolom.
„Moramo razgovarati.“
Po izrazu njenog lica odmah sam shvatio da zna o čemu se radi.
Nije poricala.
„Bojala sam se“, rekla je.
„Čega?“
„Da sam te izgubila.“
„Pa zašto me nisi pitala?“
Počela je plakati.
„Zato što sam se bojala odgovora.“
Tada sam joj rekao nešto što sam godinama držao u sebi:
„Nisam želio drugu ženu. Želio sam svoju ženu nazad.“
Dugo je ćutala.
Prvi put poslije mnogo godina razgovarali smo bez televizora, telefona, posla i izgovora. Rekli smo jedno drugom stvari koje smo godinama gurali pod tepih.
Nije se sve čudesno popravilo tog jutra.
Ali smo shvatili da naš najveći problem nije bio nedostatak strasti.
Bio je to nedostatak iskrenog razgovora.
Milica više nije dolazila da nam pomaže, a supruga joj se izvinila što ju je uopšte uvukla u naš problem.
Mi smo, poslije dvadeset godina braka, počeli nešto što smo odavno trebali:
ponovo da upoznajemo jedno drugo.