…na vrata naše kuće pokucao je nepoznat čovjek.
Bio je otprilike mojih godina i u rukama je držao staru, požutjelu kovertu.
„Da li ovdje živi gospodin Milan?“ pitao je.
Pozvala sam tatu. Čim je izašao i vidio čovjeka, dugo ga je gledao, ali ga nije prepoznao.
„Ja sam sin vašeg nekadašnjeg komšije“, rekao je.
Tata se potpuno zbunio.
Čovjek mu je pružio kovertu.
„Otac mi je preminuo prošle godine. Pred kraj života dao mi je ovo i rekao da vas pronađem.“
U koverti je bilo 300 njemačkih maraka, pažljivo sačuvanih svih tih godina, i kratko pismo.
„Milane, dug nisam zaboravio. Rat nas je razdvojio prije nego što sam uspio da ti vratim ono što sam dugovao. Ako se ne sretnemo ponovo, neka ti ovo vrati moj sin.“
Tata je dugo ćutao.
„Ali ove marke više ni ne mogu da se koriste.“
Čovjek se nasmijao.
„Znam. Otac je zato ostavio i ovo.“
Iz džepa je izvadio drugu kovertu sa 300 eura.
Tata nije htio da uzme.
„Tvoj otac mi poslije svega nije ništa dugovao.“
„Njemu je bilo važno da dug bude vraćen.“
Na kraju je tata prihvatio samo staru kovertu sa markama i pismom.
Novac u eurima je vratio njegovom sinu.
„Ovo ću sačuvati“, rekao je držeći pismo, „jer vrijedi mnogo više od 300 maraka.“
Sjeli su zajedno, popili kafu i satima pričali o ljudima koje su nekada poznavali i životima koje je rat odnio na različite strane svijeta.
Tata je staru kovertu stavio među porodične fotografije.
I danas je tamo.
Dug star 25 godina više nije bio pitanje novca. Bio je obećanje čovjeka koji ni poslije svega nije zaboravio svoju riječ.