„Mama, nemoj više da odvajaš od svojih usta zbog nas.“
Zastala sam i pogledala je. Nisam znala šta da kažem.
„Kako to misliš?“
Prišla mi je i uzela varjaču iz ruke.
„Znam da jedva sastavljaš kraj s krajem. Vidjela sam šta imaš u frižideru. Skoro ništa. A sada si potrošila posljednji novac da nama napraviš gozbu.“
Osjetila sam kako mi oči pune suze.
„Ma, dijete, praznik je. Vi ste mi gosti.“
„Nismo mi gosti. Mi smo porodica.“
Tada je iz torbe izvadila kovertu i stavila je na sto.
„Šta je ovo?“
„Otvori.“
Unutra je bio novac.
Odmah sam je vratila.
„Ne dolazi u obzir!“
U tom trenutku ušao je moj sin.
„Mama, poslušaj je. Nisam znao koliko ti je teško. Zašto mi nikada nisi rekla?“
„Imaš svoj život. Nisam htjela da ti budem teret.“
Zagrlio me.
„Ti si mene hranila dvadeset godina. Valjda sada ja mogu pomoći tebi.“
Nisam mogla zaustaviti suze.
Te večeri nismo pojeli ni pola onoga što sam pripremila. Snaha je sve spakovala, ostavila dio meni, a ostatak odnijela da imamo i narednih dana.
Nekoliko sedmica kasnije ponovo su došli.
Donijeli su namirnice i rekli da će od sada svakog mjeseca pomagati koliko mogu.
Ali ono što me najviše dirnulo nije bio novac.
Snaha me zagrlila i rekla:
„Nemoj nikada više ići gladna da bismo mi jeli.“
Tada sam shvatila koliko sam pogriješila što sam je se plašila.
Mislila sam da će mi brak oduzeti sina.
A dobila sam još jedno dijete.
Godinama sam odvajala od svojih usta da bih ugostila sina. Nisam ni slutila da će upravo njegova žena prva primijetiti koliko mi je teško i pružiti mi ruku.