Poklonio sam djevojci zajedničku sliku u ramu dok smo još bili zajedno. Na poleđini sam napisao nekoliko romantičnih riječi, a na kraju i rečenicu:
„Ako ovo čitaš, znači da vadiš sliku iz rama i da više nismo zajedno. Volim te i dalje najviše na svijetu. Tvoj neko.“
Tada mi je to djelovalo kao nešto što će zauvijek ostati skriveno. Bio sam uvjeren da nikada neće imati razlog da izvadi tu fotografiju. Međutim, život je imao drugačije planove.
Razišli smo se poslije nekoliko godina. Nije bilo velike svađe niti prevare. Jednostavno smo se udaljili. Ona je otišla svojim putem, ja svojim. U početku smo se povremeno čuli, a onda su razgovori postajali sve rjeđi. Na kraju smo potpuno izgubili kontakt.
Prošlo je toliko vremena da sam gotovo zaboravio na fotografiju i poruku koju sam napisao iza nje.
Jedne večeri sjedio sam sam u stanu. Bilo je kasno kada mi je zazvonio telefon. Pomislio sam da je obična poruka, ali stigla mi je e-mail notifikacija. Naslov je glasio:
„Pozadina slike.“
Čim sam pročitao te dvije riječi, srce mi je počelo lupati. Znao sam ko je poslao poruku prije nego što sam uopšte otvorio mail.
Pisalo je samo:
„Danas sam mijenjala ram. Poslije svih ovih godina prvi put sam izvadila našu fotografiju i pročitala šta si napisao. Ne znam zašto, ali sjedim već pola sata i plačem. Jesi li tada stvarno mislio da ćeš me voljeti čak i ako više ne budemo zajedno?“
Dugo sam gledao u ekran. Nisam znao šta da odgovorim. Toliko godina je prošlo, a odjednom sam se osjećao kao onaj isti mladić koji je krišom pisao poruku iza fotografije.
Na kraju sam napisao:
„Jesam. I mislim da jedan dio mene nikada nije prestao.“
Odgovor nije stigao odmah.
Prošlo je skoro sat vremena kada je telefon ponovo zazvonio.
„Onda moram nešto da ti priznam. Nisam mijenjala ram zato što je bio star. Sutra se selim i pakujem stvari. Našla sam našu fotografiju i shvatila da je svih ovih godina nisam mogla baciti.“
Zastao sam.
A onda je stigla još jedna poruka:
„Ako nisi zaboravio gdje smo prvi put pili kafu, sutra ću biti tamo u 18 sati.“
Sljedećeg dana došao sam dvadeset minuta ranije.
Kada sam ušao u kafić, ona je već sjedila za našim starim stolom.
Ispred nje je stajala ona ista fotografija u ramu.
Nasmijala se i rekla:
„Izgleda da sam ipak morala pročitati pozadinu slike.“
Tog dana nismo obećali da ćemo ponovo biti zajedno. Nismo pričali o sudbini niti pokušavali vratiti izgubljene godine.
Samo smo sjedili i razgovarali do zatvaranja kafića.
Ali kada smo krenuli kući, uzela me je za ruku.
I prvi put poslije mnogo godina pomislio sam da neke ljubavne priče možda ne završavaju kada se dvoje ljudi rastanu.
Neke samo čekaju da neko izvadi staru fotografiju iz rama.