Dočekala sam ga nasmijana, pružila mu kutiju sa stvarima i rekla:
„Evo, spakovala sam sve što je tvoje. Od danas više nemaš razlog da dolaziš.“
Osmijeh mu je nestao.
„Zar ćeš stvarno baciti četiri godine zbog jedne greške?“
„Greška je kada zaboraviš godišnjicu. Ovo je bila odluka.“
Počeo je da se izvinjava, govorio da tu djevojku ne voli i da želi samo mene.
Nisam popustila.
Tada je rekao nešto što me je zaledilo:
„Postoji još nešto što ti nisam rekao.“
„Šta još može biti gore?“
Izvadio je telefon i pokazao mi poruku te djevojke.
Pisalo je:
„Moramo ponoviti test. Doktor kaže da se datumi ne poklapaju.“
Pogledala sam ga.
„Hoćeš reći da možda dijete nije tvoje?“
„Ne znam.“
Rekla sam mu da to više nije moj problem i zatvorila vrata.
Mjesec dana kasnije neko mi je pozvonio.
Na vratima je stajala ta djevojka.
Bila je trudna.
„Znam da me ne želiš vidjeti, ali moram ti nešto pokazati.“
Pružila mi je rezultate testa.
Moj bivši zaista nije bio otac njenog djeteta.
„Zašto onda dolaziš kod mene?“
Počela je plakati.
„Zato što ni ja nisam znala da je on četiri godine bio s tobom. Meni je rekao da je slobodan.“
Tada mi je pokazala fotografiju muškarca za kojeg je tvrdila da bi mogao biti pravi otac.
Kada sam je ugledala, srce mi je stalo.
Poznavala sam ga.
Bio je to najbolji prijatelj mog bivšeg.
Čovjek koji je bezbroj puta sjedio sa nama za istim stolom i govorio kako smo „savršen par“.
Ali onda je djevojka dodala:
„To nije jedini razlog zbog kojeg sam došla. On mi je rekao nešto o tvom bivšem što ni ti, poslije četiri godine veze, očigledno nisi znala…“