Njegova žena je ustala od stola i rekla:
„Nemoj mu više davati novac.“
Pomislio sam da joj smeta što muž ostavlja toliki bakšiš, pa sam odmah pokušao da vratim 50 eura.
„Gospođo, stvarno nisam tražio ništa.“
Ali ona nije gledala mene, već svog muža.
„Opet to radiš“, rekla mu je.
Čovjek se samo smijao i ponavljao:
„Dečko je zaslužio.“
Nisam razumio šta se dešava, pa sam nastavio raditi.
Pred kraj svadbe žena me pozvala sa strane.
„Znaš li zašto ti moj muž daje novac?“
„Valjda zato što sam ih dobro služio.“
Odmahnula je glavom.
„Pogledaj ga pažljivije.“
Nisam shvatio.
Tada me je pitala kako se prezivam.
Kada sam joj rekao, potpuno je problijedjela.
„Znala sam.“
Iz torbe je izvadila telefon i pokazala mi staru fotografiju.
Na njoj je njen muž bio mnogo mlađi, a pored njega je stajao čovjek kojeg sam odmah prepoznao.
Moj otac.
„Odakle vam fotografija mog oca?“
Žena je duboko udahnula.
„Njih dvojica su nekada bili najbolji prijatelji.“
Tada nam je prišao njen muž. Više nije izgledao pijano niti se smijao.
„Nisam bio siguran da si ti“, rekao je. „Zato sam te dva puta pozvao do stola.“
„Ali zašto mi onda daješ novac?“
Spustio je pogled.
„Zato što tvom ocu dugujem mnogo više od 60 eura.“
Nisam razumio.
„Moj otac je umro prije deset godina.“
Čovjek je klimnuo glavom.
„Znam. Bio sam na njegovoj sahrani, samo ti mene tada nisi poznavao.“
Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio je malu, staru kovertu.
Na njoj je bilo napisano moje ime.
„Ovo mi je tvoj otac dao nekoliko dana prije smrti. Rekao mi je da ti predam kada te ponovo sretnem.“
Otvorio sam kovertu.
Unutra nije bio novac.
Bio je dokument i kratko pismo.
Pročitao sam prvu rečenicu i pogledao čovjeka.
„Zašto mi ovo niko nije rekao ranije?“
A on je odgovorio:
„Zato što tvoj otac nije želio da saznaš istinu dok ne postaneš dovoljno star da razumiješ šta je uradio za mene…“