Cijela priča
Odlazim danas na redovni ginekološki pregled. Legla sam na sto, a doktorka me, neposredno prije nego što je počela, pitala:
„Da li vam smeta da pregledu prisustvuju dva studenta? Objasnila bih im postupak.“
Iskreno, bilo mi je veoma neprijatno. Prva pomisao bila mi je da kažem da ne želim, ali onda sam pomislila da su i oni tu da nešto nauče i da će jednog dana biti ljekari.
„U redu“, odgovorila sam.
Doktorka je otvorila vrata i pozvala ih da uđu.
Prvi je ušao mladić kojeg nikada ranije nisam vidjela. Za njim još jedan.
A onda se iza njih pojavila djevojka.
Čim sam je ugledala, poželjela sam da propadnem u zemlju.
Bila je to kćerka moje komšinice.
Djevojka koju poznajem još otkad je bila dijete i koju gotovo svakog jutra srećem ispred zgrade.
Prepoznala je i ona mene. Na trenutak je zastala, ali je odmah ostala profesionalna i samo kratko rekla:
„Dobar dan.“
Doktorka je primijetila našu reakciju i upitala:
„Poznajete se?“
„Da“, odgovorile smo gotovo istovremeno.
Tada mi je doktorka mirno rekla da, ako mi je zbog toga neugodno, studentica ne mora prisustvovati i da slobodno mogu promijeniti odluku.
Ovog puta nisam oklijevala.
„Ako može, radije bih da ona izađe.“
Djevojka se samo nasmiješila.
„Naravno, potpuno razumijem.“
Izašla je bez ikakve neprijatnosti, a pregled je nastavljen.
Kasnije tog dana srela sam je ispred zgrade. Nisam znala gdje da gledam, a ona mi je prišla i rekla:
„Ne brinite, za nas je to samo medicina. A najvažnije je da se pacijent osjeća ugodno.“
Tada sam shvatila da sam se cijeli dan bez potrebe brinula zbog našeg sljedećeg susreta.
Od tada se i dalje normalno pozdravljamo kao i ranije — samo što se ja svaki put kada je ugledam sjetim trenutka kada sam poželjela da ordinacija ima rupu u podu kroz koju mogu nestati.