Unuka mi je tiho šapnula:
„Bako, molim te nemoj pogrešno da me shvatiš… svi te gledaju.“
Srce mi je potonulo. Pomislila sam da sam pretjerala sa haljinom, da možda izgleda neprikladno za ženu mojih godina.
„Je li toliko loše?“ pitala sam.
Unuka me nekoliko sekundi gledala, a onda se nasmijala.
„Loše? Bako, svi te gledaju zato što izgledaš nevjerovatno! Pola žena me pita ko ti je birao haljinu.“
Odahnula sam i udarila je lagano po ruci.
„Prepala si me!“
Zagrlila me.
„Samo sam htjela da ti kažem da se ne skrivaš cijelo veče. Danas želim da plešeš sa nama.“
Vratile smo se među goste. Prvi put poslije mnogo godina nisam razmišljala o svojim borama, sijedoj kosi ni o tome koliko imam godina.
A onda mi je prišao gospodin otprilike mojih godina.
„Izvinite, mogu li vas zamoliti za ples?“
Nasmijala sam se.
„Nisam plesala najmanje dvadeset godina.“
„Onda je krajnje vrijeme.“
Prihvatila sam.
Dok smo plesali, primijetila sam da me stalno pažljivo posmatra.
„Jesmo li se mi nekada upoznali?“ pitala sam.
Nasmiješio se.
„Nadao sam se da ćete me se sami sjetiti.“
Pogledala sam ga bolje.
Oči su mi bile poznate, ali nisam mogla da ga smjestim.
„Pomozite mi.“
„Matura, 1973. godina. Hotel pored rijeke.“
Zaledila sam se.
„Milan?“
Nasmijao se.
Bio je to momak sa kojim sam se zabavljala prije nego što sam upoznala pokojnog supruga. Nismo se vidjeli skoro pedeset godina.
„Kako si završio na svadbi moje unuke?“
„Mladoženjin djed mi je rođeni brat.“
Počeli smo se smijati nevjerovatnoj slučajnosti.
Proveli smo skoro cijelo veče pričajući o mladosti, ljudima koje smo nekada poznavali i životima koje smo u međuvremenu izgradili.
Pred kraj večeri pitao me:
„Smijem li te nekada pozvati na kafu?“
Osjetila sam se kao djevojka.
„Smiješ.“
Kada sam došla kući, telefon mi je već zazvonio.
Ali poruka nije bila od Milana.
Bila je od moje starije kćerke.
„Mama, moramo sutra razgovarati o čovjeku sa kojim si plesala.“
Odmah sam je nazvala.
„Šta se događa?“
„Ne preko telefona.“
„Zašto?“
Dugo je ćutala.
„Zato što sam prije nekoliko godina pronašla nešto među tatinim stvarima.“
„Kakve veze tvoj otac ima sa Milanom?“
„Mnogo više nego što misliš.“
Sutradan je došla kod mene sa starom kutijom koju sam prepoznala. Pripadala je mom pokojnom mužu.
Izvadila je nekoliko požutjelih pisama.
Na svakom je bilo moje ime.
„Odakle ovo?“
„Tata ih je čuvao.“
Otvorila sam prvo.
Pismo je bilo iz 1974. godine.
Potpis: Milan.
Zatim drugo.
Pa treće.
Godinama nakon našeg raskida pisao mi je.
„Ja ova pisma nikada nisam dobila.“
Kćerka je spustila pogled.
„Znam.“
„Kako su onda završila kod tvog oca?“
„To sam se i ja pitala.“
U posljednjoj koverti nalazila se fotografija.
Na njoj smo bili Milan i ja kao mladi.
Na poleđini je pisalo:
„Ako joj ikada kažeš istinu, izgubićeš je.“
Ruke su mi počele drhtati.
„Ko je ovo napisao?“
Kćerka mi je pružila još jedan papir.
Prepoznala sam rukopis svog pokojnog supruga.
Počela sam čitati i shvatila da su se njih dvojica poznavala mnogo prije nego što sam mislila.
Nazvala sam Milana.
„Moramo razgovarati.“
Čim sam spomenula pisma, zaćutao je.
„Znači pronašla si ih.“
„Šta je moj muž uradio?“
„Nije sve njegova krivica.“
„Onda mi reci istinu.“
Milan je duboko udahnuo.
„Tvoj muž i ja smo bili najbolji prijatelji.“
Zanijemila sam.
„Nikada mi to nije rekao.“
„Znam.“
„Zašto?“
„Zato što sam ja napravio grešku zbog koje smo prestali razgovarati.“
„Kakvu grešku?“
Dugo je ćutao.
A onda rekao:
„Sjećaš li se da si prije skoro pedeset godina vjerovala da sam te ostavio bez objašnjenja?“
„Naravno.“
„Nisam te ostavio.“
„Kako nisi? Nestao si!“
„Tvoj budući muž mi je tada došao i rekao da si trudna.“
Ostala sam bez daha.
„Ali ja nisam bila trudna.“
„To sam saznao tek mnogo godina kasnije.“
Spustila sam telefon na sto jer su mi se ruke tresle.
„Zašto bi mi to uradio?“
Milan je jedva izgovorio:
„Zato što je bio zaljubljen u tebe. A kada je shvatio da ću te zaprositi, slagao je meni da si trudna s njim, a tebi da sam otišao sa drugom ženom.“