PRONAŠAO SAM NOVČANIK SA 2.000 EURA – VLASNIK SE POJAVIO NEKOLIKO MINUTA KASNIJE, ALI NISAM MU ODMAH REKAO DA JE KOD MENE
Čovjek je nervozno obilazio stajalište, gledao ispod klupa i zavirivao oko kante.
Poslije nekoliko minuta prišao mi je.
„Izvinite, jeste li možda vidjeli crni novčanik?“
Bio mi je u džepu.
„Šta je bilo unutra?“ pitao sam.
„Dokumenti, kartice i dosta novca.“
„Koliko?“
„Skoro 2.000 eura.“
Tada sam znao da govori istinu.
Izvadio sam novčanik i pružio mu ga.
Čovjek ga je otvorio, prebrojao novac i vidno odahnuo.
„Sve je tu.“
Očekivao sam makar jedno „hvala“.
Umjesto toga me je pogledao i pitao:
„Jeste li vadili nešto iz njega?“
Zbunio sam se.
„Upravo sam vam vratio 2.000 eura.“
„Nisam vas to pitao.“
Počeo sam se ljutiti.
„Da sam htio da vas pokradem, sada ne biste imali ništa.“
Tada je izvadio jednu malu fotografiju iz novčanika.
„Novac mi uopšte nije bio najvažniji.“
Na fotografiji su bili žena i mali dječak.
„Ko su oni?“
Pogledao me nekoliko sekundi.
„Moja supruga i sin. Poginuli su prije 12 godina.“
Odmah mi je bilo neprijatno.
„Žao mi je.“
Čovjek je zatim okrenuo fotografiju.
Na poleđini je bilo napisano ime.
Kada sam ga pročitao, zaledio sam se.
Bilo je to ime mog oca.
„Zašto je ime mog oca na fotografiji vaše porodice?“
Čovjek me je pogledao kao da je upravo vidio duha.
„Kako se ti prezivaš?“
Rekao sam mu.
Ispustio je novčanik.
„Nemoguće…“
„Šta nije moguće?“
Ponovo me je pogledao, ovog puta pravo u oči.
A onda rekao:
„Tvoj otac je čovjek kojeg tražim već dvanaest godina.“