Nastao je muk. A onda je gazda tihim glasom rekao:
„Nemojte dirati kameru. Odmah izađite iz stana i pozovite policiju.“
Zbunio sam se.
„Kako mislite da zovem policiju? Čija je onda kamera?“
„Nije moja.“
Prekinuo je poziv.
U tom trenutku mi više nije bilo svejedno. Uzeo sam telefon i ključeve i izašao iz stana. Policiji sam objasnio šta sam pronašao.
Kada su stigli, pregledali su kupatilo i pažljivo skinuli kameru.
Jedan policajac me je pitao:
„Koliko dugo živite ovdje?“
„Nekoliko nedjelja.“
„Da li je još neko imao ključ?“
Nisam znao.
Pozvali smo gazdu. Došao je vidno uznemiren i tvrdio da nikada ranije nije vidio kameru.
Tada je policija pronašla tanki kabl koji je prolazio kroz zid.
Pratili su ga sve do malog ormara u hodniku.
Iza drvene ploče nalazio se uređaj za snimanje.
Na njemu su bili fajlovi stari mjesecima.
„Ali ja tada nisam živio ovdje“, rekao sam.
Policajac me pogledao.
„Zato moramo pronaći prethodnog stanara.“
Gazda je odmah problijedio.
„To neće biti lako.“
„Zašto?“
„Zato što je prethodni stanar nestao prije skoro godinu dana.“
U sobi je nastala tišina.
Policija je pregledala snimke.
Na jednom od posljednjih videa vidio se prethodni stanar kako stoji pred ogledalom.
Zatim se okrenuo prema kameri kao da tačno zna gdje se nalazi.
Prišao je sasvim blizu i podigao papir na kojem je nešto napisao.
Policajac je zaustavio snimak i povećao sliku.
Na papiru je stajala samo jedna rečenica:
„Ako ovo gledate, provjerite stan preko puta.“
Pogledali smo prema vratima.
Stan preko puta mog bio je potpuno prazan.
Barem sam tako mislio.
A onda smo iz njega začuli zvuk koraka…