Ja mu napišem:
„Kako o čemu pričam? Čula sam te kako si ušao u kuću prije nekoliko minuta.“
Telefon mi gotovo odmah zazvoni. Bio je muž.
„Ja sam na poslu. Nisam se vraćao kući“, rekao je.
U tom trenutku sam se potpuno razbudila. Srce mi je počelo lupati. Ponovo sam oslušnula i jasno čula korake u prizemlju.
„Nemoj silaziti“, rekao mi je muž. „Zaključaj vrata spavaće sobe i zovi policiju.“
Ustala sam što sam tiše mogla, zaključala vrata i pozvala policiju. Dok sam razgovarala s njima, začula sam kako neko pokušava otvoriti vrata jedne prostorije u prizemlju. Nisam znala ko je dole ni kako je ušao.
Nekoliko minuta mi je djelovalo kao cijela vječnost.
Konačno sam čula automobile ispred kuće i glasove policajaca. Tek kada su mi rekli da mogu izaći, otvorila sam vrata.
Ispostavilo se da je u kuću ušao čovjek kojeg nisam poznavala. Policija je kasnije utvrdila da su vrata pomoćnog ulaza ostala nedovoljno zaključana i da je vjerovatno mislio da u kući nema nikoga.
Nije uspio ništa odnijeti.
Muž se odmah vratio s posla. Kada je stigao, samo me zagrlio i rekao:
„Dobro je što mi nisi povjerovala kada sam rekao da sam na poslu, nego si nastavila da slušaš šta se dešava.“
Istog dana smo promijenili bravu i postavili dodatno osiguranje na vrata.
Od tada, kada muž ujutro ode na posao, prije nego što ponovo legnem uvijek provjerim jesu li sva vrata zaključana.
A ono jutro u 08:35 nikada neću zaboraviti.