„Vidio sam tebe.“
Pogledala sam ga zbunjeno.
„Kako mene? Još se nisam ni rodila.“
Tata se nasmiješio.
„Tvoja mama mi je pokazala prvi ultrazvuk. Bila si samo mala tačkica, ali tada sam prvi put pomislio: Ako sada odem, jednog dana će ovo dijete možda odrastati pitajući se zašto niko nije želio da ostane.“
Rekao mi je da je cijelu noć razmišljao.
Sutradan je došao kod mame i rekao:
„Ako mi dozvoliš, želim ostati.“
Mama ga je upozorila da neće biti lako. Imao je samo 20 godina, nije imao stalan posao, a uskoro je trebalo da se rodi dijete koje bi prihvatio kao svoje.
Ipak je ostao.
„Kada sam te prvi put držao u rukama, više nisam razmišljao čija je krv u tebi. Bio sam tvoj tata.“
Počela sam plakati.
„Ali zašto mi nikada niste rekli?“
„Plašili smo se da ćeš pomisliti da te volim manje.“
Tada je otišao do ormara i izvadio malu kutiju.
Unutra su bile moje prve fotografije, narukvica iz porodilišta, prvi crtež koji sam mu poklonila i desetine sitnica koje je čuvao godinama.
Na dnu je bila koverta.
Na njoj je pisalo:
„Za moju kćerku, ako ikada sazna istinu.“
Otvorila sam je.
U pismu je napisao:
„Možda ti nisam dao život, ali ti si meni dala razlog da odrastem.“
Nisam mogla zaustaviti suze.
Zagrlila sam ga i rekla:
„Ti si moj tata. Ništa drugo me ne zanima.“
Mislila sam da je time priča završena.
Ali tada je tata postao ozbiljan.
„Postoji još nešto što moraš znati.“
Iz kutije je izvadio drugu fotografiju.
Na njoj je bio čovjek kojeg nikada nisam vidjela.
„Je li to moj biološki otac?“
Klimnuo je glavom.
„Da. I prije nekoliko dana me je pronašao.“
Zaledila sam se.
„Šta želi?“
Tata me je pogledao pravo u oči.
„Želi da te upozna.“