…odveo dublje u šumu, sjeli smo pored njegove male kolibe. Donio je kafu i rekao:
„Znaš da ovo ne možemo ovako dovijeka.“
„Znam.“
„Onda izaberi. Ili ja ili muž.“
Nisam očekivala da će mi postaviti ultimatum.
„Imam djecu. Ne mogu tek tako sve ostaviti.“
„A mene možeš ovako skrivati godinama?“
Posvađali smo se i ja sam krenula kući ranije nego što sam planirala.
Kad sam stigla, svekrva je sjedila ispred kuće i samo me gledala.
„Brzo si okopala taj kukuruz.“
Srce mi je stalo.
„Prijateljici nije trebalo toliko pomoći.“
„Zanimljivo.“
Ušla sam u kuću i vidjela muža.
Vratio se s posla ranije.
„Gdje si bila?“ pitao je.
„Kod prijateljice.“
„Zvao sam je.“
Zaledila sam se.
„Šta?“
„Pitao sam je treba li da dođem po tebe. Rekla je da te danas nije ni vidjela.“
Nisam imala šta da kažem.
„Ko je on?“ pitao je.
Ćutala sam.
„Koliko dugo?“
„Dugo.“
Svekrva je izašla iz kuhinje i samo rekla:
„Sine, nemoj pred djecom.“
Te večeri smo prvi put poslije mnogo godina razgovarali potpuno iskreno.
Priznala sam sve.
Muž nije vikao. To mi je bilo još gore.
Samo je rekao:
„Mogla si mi reći da više nisi srećna. Nisi morala od mene praviti budalu.“
Narednih dana preselila sam se kod svoje sestre.
Švaler me je zvao.
„Sad konačno možemo biti zajedno.“
Ali više nisam bila sigurna.
Kada je tajna nestala, nestao je i dio uzbuđenja zbog kojeg sam godinama mislila da je to velika ljubav.
Poslije nekoliko mjeseci muž i ja smo se razveli.
Nisam završila ni sa švalerom.
Ostala sam sama.
Najviše me boljelo kada me je kćerka jednom pitala:
„Mama, zašto nisi samo rekla tati da više ne želiš biti s njim?“
Nisam znala šta da odgovorim.
Jer je dijete u jednoj rečenici reklo ono za šta su meni trebale godine da shvatim:
Ako više ne želiš brak, možeš otići. Ali laganje ne spašava nikoga — samo učini kraj mnogo bolnijim za sve.