…baba je naglo povukla novac nazad.
„Čekaj! Nisam rekla da ti ga dajem.“
Tata ju je zbunjeno pogledao.
„Mama, rekao sam da ću ti vratiti čim skupim.“
„Posudiću ti, ali uz kamatu.“
Mislila sam da se šali.
„Kakvu kamatu, bako? Mama je bolesna!“
Pogledala me hladno.
„Novac se ne poklanja. Mora naučiti da se snađe.“
Tata je spustio ruku.
„Onda mi ne treba.“
Okrenuo se i krenuo prema vratima.
Djed je sve vrijeme ćutao, a onda je ustao.
„Stani.“
Otišao je u drugu sobu i vratio se sa kovertom.
„Uzmi.“
Tata je odmahnuo glavom.
„Neću.“
„Nisam te pitao hoćeš li. Uzmi i vodi ženu doktoru.“
Baba se naljutila.
„Šta radiš?!“
Djed ju je pogledao i rekao:
„Čemu nam služe sve ove pare ako našem jedinom sinu treba 50 eura, a on mora skupljati limenke da prehrani porodicu?“
U kući je nastala tišina.
Tata je počeo plakati.
Nikada prije nisam vidjela svog oca da plače.
Djed mu je pružio kovertu.
Unutra nije bilo 50, niti 500 eura.
Bilo je nekoliko hiljada.
„Ovo nije pozajmica“, rekao je. „Ovo je tvoje.“
Baba je bijesno otišla u drugu sobu.
Mama se oporavila, a tata je dio novca iskoristio da plati dugove i kupi polovni kombi kako bi mogao normalnije raditi.
Nekoliko mjeseci kasnije djed je došao kod nas.
Pogledao je tatu i rekao:
„Izvini što sam godinama ćutao.“
Tata ga je zagrlio.
Od tada su se stvari promijenile.
Baba nikada nije postala naročito darežljiva, ali djed je počeo češće da nam pomaže.
A ja sam tog dana naučila nešto što nikada nisam zaboravila:
Možeš imati milione na računu, ali ako mirno gledaš kako ti vlastito dijete nema za lijek, onda si mnogo siromašniji nego što misliš.