Radim kao taksista u Novom Sadu. Prije izvjesnog vremena u auto je sela prava damica. Mlada djevojka, bila je obučena klasično, elegantno. Miris ni slab ni napadan. Njegovana plava kosa, šminka suptilna. Koža, osmijeh, oči sijaju.
Malo smo popričali, kulturna i odmjerena. Na izlasku je zastala i pitala me skromno:
„Da li biste mogli da me sačekate desetak minuta? Moram samo nešto da završim, a onda bih voljela da me odvezete na još jednu adresu.“
Naravno, pristao sam.
Ušla je u jednu zgradu, a ja sam ostao u automobilu. Prošlo je deset minuta, pa petnaest. Već sam pomislio da se neće vratiti.
A onda sam je ugledao.
Ista ona elegantna djevojka izašla je iz zgrade, ali sada je u rukama nosila dvije velike kese. Prišla je automobilu i rekla:
„Izvinite što ste čekali. Možemo li sada do doma za stare?“
Tokom vožnje skoro ništa nije govorila.
Kada smo stigli, zamolila me je da ponovo sačekam nekoliko minuta. Izvadila je kese i ušla unutra.
Ovog puta vratila se brzo.
„Sad možemo nazad“, rekla je.
Nisam izdržao pa sam je pitao:
„Ako nije nepristojno, šta ste nosili?“
Nasmiješila se.
„Hranu, nekoliko komada odjeće i sitnice koje su im potrebne.“
Pomislio sam da tamo ima nekoga svog.
„Baka ili djed?“
Odmahnula je glavom.
„Ne. Nikoga.“
Zbunio sam se.
Tada mi je objasnila da jednom mjesečno od svoje plate kupi ono što može i odnese ljudima koji rijetko imaju posjete.
Kada smo stigli na njenu adresu, pogledala je taksimetar i pružila mi novac.
Nisam ga uzeo.
„Ovu vožnju ja častim.“
Pokušala je da insistira, ali nisam dozvolio.
Prije nego što je izašla, samo je tiho rekla:
„Onda obećajte da ćete taj novac jednom potrošiti da nekome pomognete.“
Obećao sam.
Od tada sam vozio hiljade ljudi i mnogima sam zaboravio čak i lice.
Ali tu djevojku nisam.
Ne zbog njene odjeće, plave kose ili osmijeha, već zato što me je tog dana podsjetila da se prava elegancija najbolje vidi u tome kako se čovjek ponaša prema onima od kojih ne očekuje ništa zauzvrat.