…sjela na stolicu pored kreveta.
Nisam vikala. Nisam plakala. Samo sam ih gledala.
„Nastavite“, rekla sam.
Oboje su me gledali kao da sam poludjela.
„Molim?“ pitao je on.
„Rekla sam, nastavite. Očigledno sam došla u nezgodnom trenutku.“
Ona je počela navlačiti majicu.
„Izvini, ja…“
„Nemoj meni da se izvinjavaš. Znala si da je zauzet.“
Pogledala sam njega.
„A ti si znao šta imamo.“
Počeo je da objašnjava kako se „samo desilo“, kako nije planirao i kako me i dalje voli.
„Koliko dugo?“
Ćutali su.
„Koliko dugo ovo traje?“
Ona je odgovorila:
„Tri mjeseca.“
Tada me je presjeklo.
Tri mjeseca sam osjećala da nešto nije u redu, a on me ubjeđivao da umišljam.
Uzela sam telefon.
„Šta radiš?“ pitao je.
„Zovem njenog muža.“
Ona je problijedjela.
„Nemoj!“
Zastala sam.
„Čekaj… ti si udata?“
Spustila je pogled.
„Jesam.“
Nisam mogla vjerovati.
Poznavala sam njenog muža. Viđali smo se nekoliko puta.
„On zna da si ovdje?“
„Misli da sam na poslu.“
Pogledala sam njih dvoje i odjednom mi više nije bilo ni do svađe.
„Obucite se i izađite iz mog stana.“
On je pokušao da mi priđe.
„Možemo ovo riješiti.“
„Ne možemo.“
Te večeri sam spakovala njegove stvari i ostavila ih ispred vrata.
Mislila sam da je to kraj.
Ali sutradan me pozvao muž te žene.
„Moramo razgovarati.“
Našli smo se u kafiću.
„Koliko dugo znaš?“
„Od juče.“
„Ja sumnjam već mjesecima.“
Izvadio je telefon.
„Ali postoji nešto što ti nisi vidjela.“
Pokazao mi je njihove poruke.
U jednoj je moj partner napisao:
„Samo još malo. Kad završim ono zbog čega sam s njom, bićemo zajedno.“
Zaledila sam se.
„Zbog čega je sa mnom?“
„To i ja pokušavam da saznam.“
Počela sam pregledati naše zajedničke račune.
Tada sam primijetila nekoliko čudnih uplata sa mog računa na njegov.
Nisu bile velike, ali su se ponavljale mjesecima.
Suočila sam ga.
„Šta je ovo?“
Prvo je negirao.
Onda je priznao.
„Imao sam dugove.“
„I uzimao si moj novac bez pitanja?“
„Vratio bih.“
„Znači nisi me samo varao.“
Ćutao je.
Prijavila sam banci transakcije koje nisam odobrila i promijenila sve pristupne podatke.
Mislila sam da više ništa ne može da me iznenadi.
A onda me nazvala njegova majka.
„Molim te, dođi. Moram ti nešto vratiti.“
Otišla sam.
Na sto je stavila kovertu sa novcem.
„Šta je ovo?“
„Novac koji je uzimao od tebe.“
„Kako ga vi imate?“
Počela je plakati.
„Davao ga je meni.“
„Zašto?“
„Imam dug za kuću. Nisam znala odakle mu novac.“
Odjednom je cijela priča izgledala drugačije, ali krađa je i dalje bila krađa.
„Zašto mi jednostavno nije rekao? Pomogla bih vam.“
„Zato što ga je bilo sramota.“
Prije nego što sam otišla, njegova majka mi je pružila malu kutiju.
„Ovo je kupio prije nekoliko mjeseci.“
Unutra je bio prsten.
„Planirao je da te zaprosi.“
Nasmijala sam se od nevjerice.
„Dok me varao?“
„Izgleda.“
Vratila sam joj kutiju.
„Neka ga sačuva kao podsjetnik na ono što je izgubio.“
Godinu dana kasnije srela sam ga slučajno.
Bio je sam.
„Kako si?“ pitao je.
„Odlično.“
„Čuo sam da si kupila stan.“
„Jesam.“
Pogledao me i rekao:
„Napravio sam najveću grešku u životu.“
Samo sam se nasmiješila.
„Nisi napravio jednu grešku. Napravio si desetine odluka i svaki put izabrao da me slažeš.“
Okrenula sam se i otišla.
Tada sam konačno shvatila:
Nije me najviše boljelo što sam ga zatekla s drugom. Najviše me boljelo što sam mjesecima vjerovala čovjeku koji je svaki dan svjesno birao da me pravi budalom.