Imao sam aferu sa svastikom nekoliko mjeseci. Sve je počelo potpuno bezazleno. Dopisivali smo se sve češće, ostajali sami poslije porodičnih okupljanja i uvjeravali sebe da među nama nema ničega ozbiljnog. Ali granicu smo ipak prešli.
Znao sam da pravim ogromnu grešku. Svaki put kada bih pogledao suprugu, govorio sam sebi da ću sve prekinuti. Nisam imao hrabrosti. Svastika je govorila isto, ali ni ona nije odustajala.
Jednog popodneva otišao sam kod nje dok je supruga mislila da sam na poslu. Nismo očekivali nikoga. A onda se začuo ključ u vratima.
Moja žena je ušla.
Pogledala je prvo mene, zatim svoju sestru. Nije vikala. Nije plakala. Samo je nekoliko sekundi stajala na vratima, okrenula se i otišla.
Potrčao sam za njom, ali nije htjela ni da me sasluša.
Mislio sam da je to najgore što je moglo da se dogodi.
Prevario sam se.
Kasnije te večeri vratila se kući, stavila jednu fasciklu ispred mene i rekla:
„Prije nego što odlučim šta ću s našim brakom, postoji nešto što moraš da vidiš.“
Otvorio sam fasciklu i ostao bez riječi. Unutra su bili dokumenti koje nikada ranije nisam vidio.
Tada sam shvatio da ni ona meni mjesecima nije govorila istinu.
Ali njena tajna nije bila drugi muškarac.
Bez mog znanja pripremala je iznenađenje — ušteđevinom koju je godinama odvajala kupila je malu kuću koju je planirala da nam pokloni za godišnjicu braka.
Pogledala me je i rekla:
„Trebalo je da ovo bude početak našeg novog života. Sada ne znam postoji li više naše ‘mi’.“
Tek tada sam shvatio koliko sam toga izgubio zbog nečega za šta sam sebi mjesecima govorio da je „samo prolazno“.