# ZA ROĐENDAN SU MI PRIPREMILI IZNENAĐENJE. KADA JE NA VRATA DOŠLA POLICAJKA, POMISLIO SAM DA JE TO POKLON OD DRUŠTVA. KRENUO SAM PREMA NJOJ, A ONDA SE DOGODILO NEŠTO ŠTO NIKO NIJE OČEKIVAO…
Nikada nisam volio velika slavlja, ali moje društvo je uvijek nalazilo razlog da napravi neku ludost. Posebno za moj rođendan.
Te godine sam napunio četrdeset godina. Žena mi je nekoliko dana ranije rekla da prijatelji spremaju iznenađenje, ali nije željela da mi otkrije o čemu se radi.
„Samo nemoj ništa da planiraš za subotu. Sve ostalo prepusti nama“, rekla mi je uz osmijeh.
Naravno, odmah sam posumnjao da nešto spremaju.
U subotu su prijatelji počeli da dolaze već oko osam sati. Donijeli su piće, hranu, tortu i zvučnike. Ubrzo je kuća bila puna ljudi, smijeha i muzike.
Moja žena je bila posebno dobro raspoložena. Stalno se nešto dogovarala sa mojim najboljim prijateljem, a čim bih ušao u sobu, oboje bi prestali da pričaju.
Znao sam da spremaju nešto.
Oko jedanaest sati muzika je postala glasnija. Svi su pjevali, nazdravljali i šalili se. U jednom trenutku sam čak pustio omiljenu pjesmu i počeo da igram nasred dnevne sobe.
A onda je neko pokucao na vrata.
„Ma ko je sad?“, povikao sam.
Jedan prijatelj se nasmijao i rekao:
„Možda je stigao glavni dio iznenađenja.“
Krenuo sam prema vratima, ubijeđen da me čeka nešto posebno.
Otvorio sam ih i ugledao mladu policajku u uniformi.
Bila je ozbiljna i držala je službenu kapu u ruci.
„Dobro veče. Možete li odmah da utišate muziku? Komšije su prijavile buku.“
U prvi mah sam ostao zbunjen.
Pogledao sam je, pa zatim prema dnevnoj sobi. Tamo su moji prijatelji pokušavali da sakriju osmijehe.
Odmah mi je prošlo kroz glavu da je to njihovo iznenađenje.
Pomislio sam da su unajmili glumicu da odigra ulogu policajke.
Nasmejao sam se i rekao:
„Dobro, dobro, gospodin slavljenik će poslušati naređenje.“
Ona nije reagovala.
„Gospodine, molim vas da ugasite muziku. Ne šalim se.“
Tada sam shvatio da možda ipak nije riječ o šali.
Ipak, iza mene se začuo prijateljev glas:
„Hajde, ne budi stidljiv! Danas ti je rođendan!“
Pogledao sam policajku i rekao:
„Izvinite, izgleda da su moji prijatelji malo pretjerali sa iznenađenjima.“
Ona me je ozbiljno pogledala.
„Kakvim iznenađenjima?“
U tom trenutku sam se zbunio.
„Pa… ovim vašim dolaskom.“
Odjednom se iza njenih leđa pojavio još jedan policajac.
„Kolega, je li sve u redu?“
Tada mi je osmijeh potpuno nestao sa lica.
Shvatio sam da su policajci stvarni.
Brzo sam ugasio muziku i izvinio se zbog buke.
Policajka je ušla nekoliko koraka u hodnik i pogledala prema gostima.
„Ko je ovdje odgovoran za muziku?“
Svi su istovremeno pokazali prstom na mene.
„Naravno!“, rekao sam. „Uvek ja ispadnem kriv.“
Policajka je pokušala da ostane ozbiljna, ali joj je pobjegao osmijeh.
Objasnio sam joj da mi je rođendan i da se društvo malo zanijelo.
„Razumijem, ali i komšije imaju pravo na mir. Sledeći put malo tiše.“
„Obećavam“, odgovorio sam.
Kada su policajci otišli, prijatelji su prasnuli u smijeh.
Moj najbolji prijatelj prišao mi je i rekao:
„Brate, nikad u životu nisam vidio da neko tako brzo ugasi muziku!“
Svi su se smijali, a ja sam samo odmahivao glavom.
Mislio sam da je iznenađenje završeno.
Međutim, žena je tada iznijela tortu, a na njoj je stajao natpis:
„ČETRDESET GODINA, A JOŠ UVIJEK NE ZNAŠ KADA TREBA DA STANEŠ!“
Tek tada sam shvatio da su me prijatelji cijelo veče zadirkivali jer su znali koliko volim da se šalim.
Ali tu nije bio kraj.
Narednog jutra dobio sam poruku od komšije:
„Srećan rođendan! Nadam se da si se lijepo proveo. Samo sledeći put nemoj da nam dovodiš policiju kao goste.“
Tada sam saznao da je cijela zgrada čula za moje rođendansko slavlje.
A prijatelji su već napravili grupu u kojoj su dogovorili da mi za pedeseti rođendan poklone lisice i policijsku kapu.
Od tada, kad god neko pomene moj rođendan, žena samo kaže:
„Samo da muzika bude tiša. Ne želim ponovo da objašnjavam policiji da je sve bila šala.“
I tako sam za svoj četrdeseti rođendan dobio poklon koji nisam očekivao – posjetu pravih policajaca i uspomenu zbog koje me društvo i danas zadirkuje.