…kao da me nešto grebucka po nozi. U prvi mah sam pomislila da sanjam. Bila sam toliko umorna da nisam ni otvorila oči, samo sam pomjerila nogu i nastavila da ležim.
Ali nekoliko sekundi kasnije osjetila sam isto.
Ovoga puta sam se potpuno razbudila.
Naglo sam ustala i pogledala prema kauču, ali nisam vidjela ništa. Televizor je tiho radio, klima je zujala, a vrata stana bila su zaključana.
„Umislila sam“, rekla sam sebi.
Krenula sam prema kuhinji po vodu kada sam ponovo čula grebanje.
Dolazilo je ispod kauča.
Uzela sam metlu i polako se sagnula.
Tada sam ugledala dvije velike oči.
Vrisnula sam toliko glasno da je komšinica počela lupati na vrata.
Ispod kauča se skrivala mala mačka.
Bila je potpuno mokra, prljava i toliko mršava da su joj se vidjela rebra.
Nisam imala pojma kako je ušla u stan.
Otvorila sam komšinici vrata i pokazala joj životinju.
„Otkud ti mačka?“
„Nemam pojma!“
Dale smo joj vodu i malo hrane. Kada se smirila, primijetila sam crvenu ogrlicu oko vrata.
Na njoj je bila metalna pločica.
Pisalo je:
„Maza – ako me pronađete, pozovite ovaj broj.“
Odmah sam nazvala.
Javio se stariji čovjek.
Čim sam rekla da sam pronašla Mazu, počeo je plakati.
„Gdje ste je našli?“
„U svom stanu.“
„Nemoguće.“
„Zašto?“
„Zato što je nestala prije skoro dva mjeseca, trideset kilometara odatle.“
Nisam znala šta da kažem.
Čovjek je došao po nju iste večeri.
Kada je ušao u moj stan, pogledao je zid iznad televizora i potpuno se ukočio.
Tamo je visjela fotografija mog pokojnog oca.
„Odakle vam ova fotografija?“
„To je moj tata.“
Čovjek je problijedio.
„Kako se zvao?“
Rekla sam mu ime.
Sjeo je bez riječi.
„Jeste li dobro?“
„Poznavao sam vašeg oca.“
„Odakle?“
Iz novčanika je izvadio staru fotografiju.
Na njoj su bila dvojica mladića.
Jedan je bio moj otac.
Drugi je bio čovjek koji je sada sjedio u mom dnevnom boravku.
„Bili smo najbolji prijatelji“, rekao je.
Nikada ga ranije nisam vidjela niti čula njegovo ime.
„Zašto vas tata nikada nije spomenuo?“
Spustio je pogled.
„Zato što smo se posvađali prije skoro trideset godina.“
„Zbog čega?“
Nije odmah odgovorio.
„Zbog tvoje majke.“
Zaledila sam se.
Moja majka je umrla kada sam bila tinejdžerka.
„Šta moja majka ima sa vama?“
Čovjek je otvorio galeriju na telefonu i pokazao mi fotografiju stare kuće.
„Tu smo nekada svi živjeli.“
„Svi?“
„Tvoj otac, tvoja majka i ja.“
Sve mi je postajalo čudnije.
„Zašto?“
„Bili smo studenti i nismo imali novca. Dijelili smo kuću.“
Tada je rekao da je poslije mog rođenja otišao iz grada i nikada se više nije vratio.
„Zašto baš poslije mog rođenja?“
Dugo je ćutao.
„Zato što je tvoj otac tražio da odem.“
„Zašto bi to uradio?“
Čovjek me pogledao pravo u oči.
„Jer je sumnjao da ti nisi njegova kćerka.“
Osjetila sam kako mi se stomak okreće.
„Šta pokušavate reći?“
„Ništa bez dokaza.“
Tada je iz džepa izvadio malu kovertu.
„Ovo nosim skoro trideset godina.“
Unutra je bila fotografija moje majke sa bebom u naručju.
Na poleđini je njenim rukopisom pisalo:
„Ako jednog dana budeš imao hrabrosti, saznaj istinu.“
Nisam mogla da govorim.
Čovjek je predložio DNK test.
Pristala sam.
Narednih deset dana bila sam kao na iglama.
Kada su stigli rezultati, pozvao me da se vidimo.
Otvorila sam kovertu.
Nije bio moj otac.
Odahnula sam, ali istovremeno nisam razumjela zašto je majka ostavila takvu poruku.
„Znači tata je stvarno bio moj otac.“
Čovjek je odmahnuo glavom.
„Ovaj test dokazuje samo da ja nisam.“
„Pa ko onda jeste?“
„Postoji još nešto što nisam rekao.“
Iz torbe je izvadio drugo pismo.
„Tvoja majka mi je ovo poslala nekoliko mjeseci prije smrti.“
Otvorila sam ga.
Pisalo je:
„Čovjek kojeg moja kćerka zove ocem nije njen biološki otac. Ali ni ti nisi. Istinu zna samo jedan čovjek.“
Ispod je bilo ime.
Kada sam ga pročitala, ruke su mi počele drhtati.
Bio je to moj sadašnji svekar.
„Zašto je ovdje ime oca mog muža?“
Čovjek je samo spustio pogled.
Odmah sam nazvala svekra.
Čim sam izgovorila ime svoje majke, zaćutao je.
„Odakle ti to ime u ovoj priči?“
„Poznavali ste je?“
„Jesam.“
„Koliko dobro?“
Dugo nije odgovarao.
„Dođi sutra. Nemoj dovoditi mog sina.“
Te noći nisam spavala.
Sutradan sam otišla kod njega.
Na stolu me je čekala stara fascikla.
„Prije nego što je tvoja majka umrla, zamolila me da ti nikada ne kažem.“
„Da li ste vi moj biološki otac?“
Suze su mu krenule niz lice.
„Ne.“
„Onda zašto ste vi jedini znali istinu?“
Otvorio je fasciklu i izvadio izvod iz matične knjige rođenih.
„Zato što sam ja bio tamo kada si rođena.“
„Ko je moj otac?“
Pružio mi je fotografiju.
Na njoj je moja majka stajala pored muškarca kojeg sam dobro poznavala.
Bio je to pokojni stric mog muža.
„On?!“
Svekar je klimnuo glavom.
„Ali to znači da je moj muž njegov…“
„Ne“, prekinuo me.
„Kako ne?“
„Čovjek kojeg zoveš stricem mog sina nije bio moj brat.“
Više ništa nisam razumjela.
„Onda ko je bio?“
Svekar je duboko udahnuo.
„Bio je biološki otac mog sina. Zato sam te molio da ne dovodiš muža — jer prije nego što mu kažemo istinu, moramo saznati da li ste vas dvoje zapravo u krvnom srodstvu.“