Vratila sam se s posla potpuno iscrpljena. Napolju je cijeli dan bila nesnosna vrućina, a ja sam samo čekala da dođem kući, istuširam se i konačno malo odmorim.
Napravila sam sebi kupku, ostala u kadi gotovo pola sata i prvi put tog dana osjetila da mogu da se opustim.
Poslije sam obukla lagani šorc i majicu, uključila klimu i legla na kauč u dnevnoj sobi. Televizor sam ostavila uključen jer me njegov tihi zvuk uvijek brzo uspava.
Nije prošlo mnogo vremena i zaspala sam.
Ne znam koliko sam spavala kada me probudio čudan osjećaj.
Kao da me nešto lagano grebucka po nozi.
U polusnu sam samo pomjerila nogu i nastavila da spavam.
Nekoliko sekundi kasnije osjetila sam isto.
Otvorila sam oči.
U sobi nije bilo nikoga.
Televizor je i dalje radio, klima je tiho zujala, a ulazna vrata bila su zatvorena.
Pomislila sam da me možda grebe etiketa sa jastuka ili ćebeta.
Okrenula sam se na drugu stranu.
Tada sam ponovo osjetila dodir.
Ovoga puta po stopalu.
Naglo sam sjela.
Pogledala sam prema podu, ali nisam vidjela ništa.
„Umislila sam“, rekla sam sebi.
Ustala sam da uzmem čašu vode.
I tada sam čula šuškanje ispod kauča.
Zaledila sam se.
Nisam imala kućnog ljubimca.
Polako sam napravila nekoliko koraka unazad i uzela metlu koja je stajala pored kuhinje.
Čučnula sam na sigurnoj udaljenosti i metlom pomjerila prekrivač koji je padao gotovo do poda.
Nešto je izletjelo.
Vrisnula sam toliko glasno da je komšinica kasnije rekla da me čula kroz zid.
Ali onda sam shvatila šta je bilo.
Malo mače.
Sivo, prljavo i toliko mršavo da su mu se vidjela rebra.
Stajalo je nasred dnevne sobe i gledalo me ogromnim očima.
„Odakle si ti došao?“
Naravno, nije odgovorilo.
Tek tada sam primijetila da su balkonska vrata bila odškrinuta. Očigledno ih nisam potpuno zatvorila prije nego što sam otišla na posao.
Živim na prvom spratu, a ispred balkona raste veliko drvo čije grane gotovo dodiruju ogradu.
Pretpostavila sam da se mače nekako popelo.
Sipala sam mu malo vode i pronašla komadić piletine u frižideru.
Pojelo je sve za nekoliko sekundi.
Planirala sam da ga sutradan odnesem u azil ili pronađem nekoga ko će ga udomiti.
Ali kada sam ujutro otvorila oči, spavalo je sklupčano pored mojih nogu.
Nisam imala srca da ga izbacim.
Odvela sam ga veterinaru. Nije imalo čip niti bilo kakvu oznaku, a niko iz komšiluka ga nije tražio.
Objavila sam fotografiju u lokalnoj grupi.
Prošla je sedmica.
Niko se nije javio.
Tako je mače ostalo kod mene.
Nazvala sam ga Grebucko.
Danas, dvije godine kasnije, i dalje spava na istom kraju kauča na kojem me je one večeri prvi put probudilo.
Kad god nekome ispričam kako smo se upoznali, svi se smiju.
A ja uvijek kažem isto:
Mislila sam da mi se te večeri u stan uvuklo nešto zbog čega ću zvati policiju.
Na kraju mi se u život uvukao najbolji mali prijatelj kojeg sam mogla dobiti.