Nedavno mi je tašta poslala pismo u kojem je napisala samo:
„Moraš se vratiti. Postoji nešto što ti nismo rekli.“
Nisam želio ni da čujem za bivšu ženu, ali taštu sam uvijek poštovao. Nazvao sam je i pitao šta se dogodilo.
„Ne mogu preko telefona. Moraš doći.“
Poslije nekoliko dana uzeo sam slobodno i doputovao.
Tašta me je čekala sama.
Na sto je stavila veliku kovertu.
„Ovo je trebalo da dobiješ prije mnogo godina.“
Unutra su bile fotografije, nekoliko dokumenata i pismo moje bivše žene.
„Zašto mi ona piše?“
Tašta je spustila pogled.
„Zato što ono što si vidio kod komšije nije bilo baš onako kako si tada mislio.“
Odmah sam se naljutio.
„Vidio sam ih svojim očima!“
„Znam. Ali postoji dio priče koji nikada nisi saznao.“
Ispričala mi je da je bivša poslije razvoda pokušavala nekoliko puta da mi se javi, ali je odustala jer sam promijenio broj i odveo djecu u inostranstvo.
„Šta sada hoće od mene?“
„Ništa. Samo želi da znaš istinu.“
Otvorio sam njeno pismo.
Prva rečenica je glasila:
„Nikada ti nisam rekla zašto sam tog dana bila kod komšije.“
Nastavio sam čitati.
Tvrdila je da je nekoliko mjeseci prije svega počela sumnjati da komšija zna nešto o mojoj porodici što ja nisam znao.
„Kakve veze moja porodica ima s njim?“
Tašta mi je pružila posljednju fotografiju.
Na njoj su bili komšija i moj pokojni otac, snimljeni prije više od trideset godina.
Na poleđini je očevim rukopisom pisalo:
„Ako se meni nešto dogodi, ti znaš šta treba da kažeš mom sinu.“
Zaledio sam se.
„Odakle vam ovo?“
Tašta je odgovorila:
„Tvoja bivša je tog dana otišla kod komšije upravo zbog te fotografije.“
A onda je iz koverte izvadila dokument koji je objasnio zašto mi je poslije razvoda bez ikakve borbe prepustila oba sina…