Našla sam ga u sobi njegove polusestre.
Sjedio je na krevetu i plakao, a ona je klečala pored njega i pokušavala da ga smiri.
„Šta se dogodilo?“ pitala sam.
Djevojka me je pogledala hladno.
„Ništa. Samo sam došla da se pozdravim sa bratom.“
„Kako misliš da se pozdraviš?“
„Tata mi je rekao da ne idem na krstarenje.“
Muž je tada ušao u sobu.
„Nisam ja to rekao.“
Pogledao je mene.
„Rekla si joj da može ići samo ako pospremi kuću?“
„Htela sam da nauči odgovornost.“
„Ona je moje dijete, a ne kućna pomoćnica.“
Te riječi su me pogodile.
Počeli smo se svađati.
Tada je djevojka ustala i rekla:
„Prestanite! Ne želim da se svađate zbog mene.“
Uzela je torbu i krenula prema vratima.
Ali naš trogodišnji sin je potrčao za njom, zagrlio je i počeo plakati.
„Nemoj ići, seko.“
Zaledila sam se.
Nikada ga nisam vidjela toliko vezanog za nju.
Muž me je pogledao.
„Znaš li ko ga čuva kad se razboli, a mi radimo? Ona. Znaš li ko ga uspavljuje kada nas nema? Ona.“
Nisam imala odgovor.
Tada sam prvi put shvatila koliko je djevojka zapravo činila za našu porodicu, a da to nikada nisam ni primijetila.
Prišla sam joj.
„Izvini. Pogriješila sam. Naravno da ideš sa nama.“
Ali ona nije djelovala srećno.
„Nije više stvar u krstarenju.“
Iz džepa je izvadila kovertu.
„Planirala sam ovo dati tati poslije putovanja, ali možda je bolje sada.“
Muž je otvorio kovertu.
Unutra je bilo pismo o prijemu na fakultet u drugom gradu.
„Odlaziš?“
Klimnula je.
„Za mjesec dana.“
Muž je zanijemio.
Ali onda je iz torbe izvadila još jedan papir.
„Postoji još nešto što vam nisam rekla.“
Pružila ga je ocu.
Čim je pročitao prve redove, sjeo je na krevet.
„Zašto si ovo krila od mene?“
Djevojka je počela plakati.
„Zato što nisam željela da pokvarim putovanje.“
Pogledala sam papir preko njegovog ramena.
Na njemu nije bilo ništa vezano za fakultet.
Bio je to dokument koji se odnosio na njenu pokojnu majku.
I tada sam shvatila da naše krstarenje više uopšte nije bilo najveći problem u porodici…