„Muž mi je za svaku godišnjicu braka već 17 godina poklanjao isti buket – 12 bijelih ruža. Mislila sam da je to samo njegova romantična tradicija. Ali ove godine cvjećarka je greškom uz buket ostavila malu kovertu na kojoj je pisalo: ‘Marko, kao što si tražio – jedna ruža za svaku godinu otkako si joj obećao da ćeš ćutati.’ Kada sam pročitala posljednju rečenicu, pogledala sam muža i pitala: ‘Kome si to nešto obećao?’“
Marko je problijedio.
Uzeo je kovertu iz moje ruke.
„Ovo nije trebalo da dobiješ.“
„Vidim. Zato sada želim da znam šta je trebalo da ostane skriveno.“
U braku smo bili 17 godina.
Imali smo dvoje djece, kuću, zajednički posao i život za koji sam vjerovala da nema velikih tajni.
„Ana, ruže jesu za tebe.“
„Ali poruka očigledno nije.“
Marko je sjeo.
„Moram ti pokazati nešto.“
Otišao je u garažu.
Vratio se sa starom drvenom kutijom koju nikada ranije nisam vidjela.
Unutra je bilo 17 osušenih crvenih ruža.
Po jedna za svaku godinu našeg braka.
„Šta je ovo?“
„Ruže koje sam svake godine dobijao ja.“
Na svakoj je bila mala ceduljica.
Uzela sam prvu.
„Godina 1. Još uvijek ćutiš. Hvala ti.“
Druga:
„Godina 2. Ona je srećna. Nemoj joj ništa govoriti.“
Na desetoj je pisalo:
„Ako ikada sazna, izgubit ćeš je.“
Ruke su mi počele drhtati.
„Ko ti ovo šalje?“
Marko je dugo ćutao.
„Nikola.“
To ime nisam čula skoro dvadeset godina.
Nikola je bio moja prva ljubav.
Bili smo zajedno skoro četiri godine.
Trebali smo se vjenčati.
A onda je nestao.
Bez objašnjenja.
Nekoliko mjeseci kasnije saznala sam da je otišao u Kanadu.
Nikada se više nije javio.
„Kakve veze ti imaš sa Nikolom?“
Marko je rekao:
„Bio mi je najbolji prijatelj.“
Sjela sam.
„Rekao si mi da ga nikada nisi upoznao.“
„Lagao sam.“
„Sedamnaest godina?“
Klimnuo je.
„Zašto?“
Marko je izvadio fotografiju.
Na njoj smo bili Nikola i ja.
Iza nas je stajao Marko.
Fotografija je nastala godinu dana prije nego što smo se Marko i ja, prema priči koju sam znala, prvi put upoznali.
„Ne sjećam se ovoga.“
„Znam.“
„Zašto?“
Marko je spustio pogled.
„Zbog nesreće.“
Nekoliko mjeseci prije Nikolinog odlaska imala sam tešku saobraćajnu nesreću.
Izgubila sam sjećanje na nekoliko mjeseci.
Porodica mi je govorila da se ništa posebno nije dogodilo.
Sada sam shvatila da nije bilo tako.
„Ti si bio dio mog života prije nesreće?“
„Jesam.“
„A Nikola?“
„I on.“
Marko je otvorio kutiju do kraja.
Na dnu je bila mala crvena kutijica.
Unutra prsten.
„Nikola ga je kupio za tebe.“
Prepoznala sam ga.
Ne zato što sam ga ranije vidjela.
Nego zato što sam posljednjih dvadeset godina povremeno sanjala isti prsten.
„Zašto me nije zaprosio?“
„Jeste.“
Zaledila sam se.
„Šta?“
„Rekla si da.“
Nisam mogla govoriti.
„Bila sam zaručena za Nikolu?“
„Da.“
„I svi ste mi to prećutali nakon nesreće?!“
Marko je počeo plakati.
„Nikola je donio odluku.“
„Kakvu odluku?“
„Da ode.“
„Zašto bi otišao od žene koja je pristala da se uda za njega?“
Marko mi je pružio još jednu kovertu.
Bila je adresirana na mene.
Datum – prije 18 godina.
Otvorila sam je.
Nikola je napisao:
„Ana, kada se probudiš i ne budeš me se sjećala, neću te prisiljavati da ponovo voliš čovjeka kojeg si zaboravila.“
Suze su mi krenule.
Nastavila sam.
„Zamolio sam Marka da bude uz tebe. On te voli duže nego što misliš.“
Pogledala sam muža.
„Nikola je znao da si zaljubljen u mene?“
„Da.“
„I poslao te meni?“
„Zamolio me samo da provjerim kako si.“
„A ti si se zaljubio?“
Marko se tužno nasmijao.
„Već sam bio zaljubljen.“
Sve je zvučalo kao nevjerovatna ljubavna priča.
Sve dok nisam pročitala posljednju stranicu.
Na njoj je Nikola napisao:
„Jedino što Marko nikada ne smije da ti kaže jeste šta se dogodilo neposredno prije nesreće.“
Spustila sam pismo.
„Šta se dogodilo?“
Marko nije odgovorio.
„ŠTA SE DOGODILO?“
„Posvađali smo se.“
„Ko?“
„Nikola i ja.“
„Zbog mene?“
Klimnuo je.
Te večeri Marko je priznao Nikoli da me voli.
Posvađali su se.
Ja sam pokušala da ih smirim.
Sjela sam u automobil i otišla.
Nekoliko minuta kasnije dogodila se nesreća.
„Zato sebe kriviš?“
„Postoji još nešto.“
Naravno.
Uvijek je postojalo još nešto.
Marko je izvadio posljednju crvenu ružu.
Na njoj je bila nova poruka.
Nije bila ista kao prethodnih godina.
Pisalo je:
„Godina 17. Vrijeme je. Sutra dolazim kući.“
Pogledala sam ga.
„Nikola se vraća?“
„Izgleda.“
Sljedećeg dana nisam mogla misliti ni o čemu drugom.
Oko šest naveče neko je pozvonio.
Marko i ja smo zajedno otvorili vrata.
Ispred nas je stajao Nikola.
Stariji.
Sijed.
Ali prepoznala sam njegove oči.
I dogodilo se nešto čega sam se najviše plašila.
Sjetila sam ga se.
Ne svega.
Samo jednog trenutka.
On kleči ispred mene.
Prsten u ruci.
Ja plačem i govorim:
„Da.“
Nikola je vidio po mom licu.
„Sjetila si se?“
„Dijela.“
Pružio mi je malu kutiju.
„Onda je vrijeme da dobiješ ostatak.“
Unutra je bio USB.
„Šta je na njemu?“
„Snimak iz automobila, nekoliko minuta prije tvoje nesreće.“
Marko je naglo rekao:
„Nikola, nemoj.“
Pogledala sam muža.
„Zašto ne?“
Nikola je uključio snimak na televizoru.
Vidjela sam sebe kako sjedim u automobilu.
Plakala sam.
A zatim sam izgovorila:
„Sutra ću Marku reći istinu. Ne mogu se udati za tebe dok on ne sazna.“
Snimak je završio.
Pogledala sam obojicu.
„Kakvu istinu?“
Nikola je spustio pogled.
Marko nije mogao da me pogleda.
A onda je Nikola rekao:
„Ana, noć prije nesreće nisi odlučila da se udaš za mene. Odlučila si da me ostaviš – zbog Marka.“
Odjednom su bijele ruže koje sam dobijala 17 godina dobile potpuno drugo značenje.
Marko ih nije kupovao da bi slavio dan kada smo se vjenčali.
Kupovao ih je jer je tog istog datuma, mnogo prije našeg vjenčanja, prvi put saznao da sam i ja bila zaljubljena u njega.