SLAGAO SAM DA ZNAM RUSKI ZBOG POSLA – PRVO PITANJE NA RAZGOVORU ME JE ZALEDILO
Sjeo sam preko puta komisije i pokušavao da izgledam potpuno mirno.
Direktor me pogledao i na ruskom rekao:
„Predstavite se i recite nam nešto o svom prethodnom iskustvu.“
To je bila jedna od rečenica koju sam prethodne večeri naučio napamet.
Odmah sam počeo:
„Zovem se Marko. Imam trideset godina. Vrijedan sam, odgovoran i volim da radim u timu.“
Čovjek klimnu glavom.
Pomislio sam: Ide mi!
A onda je postavio drugo pitanje.
Nisam razumio ni jednu riječ.
Nasmiješio sam se i izgovorio još jednu naučenu rečenicu:
„Ruski jezik govorim veoma dobro.“
Sva trojica su se pogledala.
Direktor ponovi pitanje.
Ja opet kažem:
„Volim da radim u timu.“
Jedan član komisije spusti olovku i počne da se smije.
Znao sam da je gotovo.
„Dobro“, reče direktor na našem jeziku. „Koliko zapravo znaš ruski?“
Spustio sam glavu.
„Dvije rečenice.“
„A u CV-u piše tečno.“
„Slagao sam.“
Nastala je tišina.
Ustao sam.
„Izvinite što sam vam potrošio vrijeme.“
Krenuo sam prema vratima, ali direktor me zaustavi.
„Sjedni.“
Okrenuo sam se.
„Zašto?“
„Jer posao za koji si se prijavio uopšte ne zahtijeva ruski.“
Zanijemio sam.
„Ali rekli ste da ste me pozvali zbog ruskog!“
„Jesmo.“
„Zašto?“
Direktor se nasmijao.
„Htjeli smo da vidimo koliko daleko ćeš otići sa laži.“
Bilo me je sramota.
„Znači nisam dobio posao.“
„Nisam to rekao.“
Izvadio je moj CV.
„Pogledali smo tvoje prethodno iskustvo. Od 120 kandidata ti imaš najbolje rezultate.“
„Ali slagao sam.“
„Jesi. I upravo si to priznao kada si mogao nastaviti da izmišljaš.“
Tada je u kancelariju ušao stariji čovjek.
Pogledao me i rekao:
„Prepoznaješ li me?“
Nisam imao pojma ko je.
Pružio mi je staru fotografiju.
Na njoj je bio moj pokojni otac.
Pored njega – taj čovjek.
„Radio sam sa tvojim ocem skoro dvadeset godina.“
„Odakle ga poznajete?“
„Ova firma je nekada bila njegova.“
Mislio sam da nisam dobro čuo.
„Moj otac je bio običan radnik.“
Čovjek se nasmiješio.
„To ti je rekao.“
Otvorio je fasciklu i izvadio dokument.
Na njemu je bilo očevo ime i njegov vlasnički udio u firmi.
„Zašto mi nikada nije rekao?“
„Zato što je prije smrti ostavio jedan uslov.“
„Kakav?“
Starac je spustio kovertu ispred mene.
Na njoj je očevim rukopisom pisalo:
„MOM SINU – OTVORITI SAMO AKO JEDNOG DANA SAM DOĐE U OVU FIRMU TRAŽITI POSAO.“
Ruke su mi počele drhtati.
Otvorio sam pismo.
Prva rečenica je glasila:
„Sine, ako ovo čitaš, znači da nisi došao po moje ime ni veze – došao si ne znajući da ti dio ove firme već pripada.“
Pogledao sam direktora.
„Koliki dio?“
On je okrenuo posljednji dokument prema meni.
A kada sam vidio procenat, shvatio sam da razgovor na koji sam došao tražiti običan posao uopšte nije bio razgovor za posao.