…tata izlazi za njom samo u peškiru.
Kad su me ugledali u kuhinji, oboje su se zaledili.
Ja gledam njih, oni mene.
„Pa dobro, ljudi, zar niste mogli sačekati da odem?“ rekla sam i pokrila lice rukama.
Mama je pocrvenjela kao paprika, a tata se počeo smijati.
„Šta se smiješ?!“ viknula je na njega.
„Pa šta ćemo, žena nam se vratila kući poslije dva mjeseca baš večeras.“
„ŽENA?!“ pogledala sam ga.
„Dobro, kćerka“, nasmijao se još više.
Mislila sam da je to kraj neprijatnosti.
Nije bio.
Dok sam pokušavala da pobjegnem nazad u svoju sobu, začulo se zvono na vratima.
Mama i tata su panično pogledali jedno drugo.
„Ko sad dolazi?!“
Tata je otišao da otvori.
Na vratima su stajali baka i djed.
Došli su nenajavljeno da me vide jer su čuli da sam se vratila sa fakulteta.
Mama je još uvijek bila zaključana u kupatilu, a tata u peškiru.
„Šta ti radiš tako obučen?“ pita baka.
„Tuširao sam se.“
„A gdje ti je žena?“
„I ona se… tušira.“
Baka ga je pogledala sumnjičavo.
„Zajedno?“
Ja sam se toliko počela smijati da sam morala sjesti.
Mama je iz kupatila viknula:
„Nemoj ništa da pitaš!“
Baka je odmah sve shvatila.
„Jao, djeco moja, imate skoro pedeset godina!“
Tata se nasmijao:
„Pa nismo umrli.“
Ja sam pobjegla u sobu.
Sutradan za doručkom niko ništa nije spominjao.
Sve dok tata nije rekao:
„Hoćeš li i sljedeći vikend doći kući?“
„Ne znam.“
„Samo javi ranije.“
Mama ga je gađala kuhinjskom krpom.
Od tada uvijek pošaljem poruku prije nego što krenem kući.
A roditelji su prestali da mi govore da sam ih zaboravila.
Jer svaki put kada to pokušaju, samo kažem:
„Mogu ja dolaziti češće, ali onda se vi morate malo bolje organizovati.“ 😄