…se pogledali, a gospođa je odmah zaplakala.
Nisam znao šta sam pogrešno rekao.
„Izvinite, nisam htio…“
Stariji gospodin me prekinuo:
„Nisi ti ništa kriv, sinko. I mi smo nekada živjeli u Slavoniji.“
Ispričali su mi da su prije mnogo godina otišli iz svog rodnog mjesta i da se nikada nisu vratili da ga ponovo vide.
„Imamo tamo još nekoliko prijatelja, ali godine su nas stigle“, rekao je.
Gospođa je otišla u kuću i vratila se sa starom fotografijom.
Pokazala mi je kuću u kojoj su nekada živjeli.
„Ako ikada prolaziš ovuda“, rekla je i napisala ime sela na papirić, „samo pogledaj postoji li još ova kuća.“
Uzeo sam papirić.
Nekoliko sedmica kasnije posao me ponovo odveo kroz Slavoniju.
Sjetio sam se njih.
Napravio sam malo skretanje i pronašao selo.
Kuća je još stajala.
Fotografisao sam je, ali onda sam uradio još nešto.
Pokucao sam na vrata.
Otvorio mi je čovjek kojem sam objasnio cijelu priču.
Čim sam spomenuo imena starog bračnog para, nasmijao se.
„Pa znam ih! Moji roditelji su bili njihove komšije.“
Snimio sam kratki video dvorišta i kuće.
Kada sam sljedeći put prolazio kroz Srbiju, ponovo sam svratio kod njih po sir.
Pokazao sam im snimak.
Gospođa je stavila ruku preko usta i počela plakati.
Gospodin je samo gledao ekran.
„Ista je kapija“, rekao je tiho.
Tog dana nisu htjeli da mi naplate sir.
„Nema šanse“, rekao sam i ostavio novac na stolu.
Gospođa mi je onda spakovala još jednu kesu.
„Ovo je za tvoju porodicu.“
Od tada, kad god idem tim putem, svratim kod njih.
Više ne idem samo po domaći sir.
Idem da popijemo kafu i da im ispričam šta ima novo u kraju koji nikada nisu prestali zvati svojim.
Ponekad sasvim slučajan susret pored puta vrati čovjeku komadić doma za koji je mislio da ga više nikada neće vidjeti.