sam imala samo 20 eura.
Bilo me je sramota. Kao kuma, željela sam joj dati mnogo više, ali jednostavno nisam imala odakle. Presavila sam novčanicu, ubacila je u košaricu i pokušala da se nasmiješim.
Nekoliko ljudi za stolom pogledalo me je čudno. Čula sam čak i šapat:
„Kuma, a samo toliko?“
Najradije bih propala u zemlju.
Mlada je sve primijetila. Prišla mi je, zagrlila me i pred svima rekla:
„Ona mi je dala više nego svi vi zajedno.“
Svi su zaćutali.
Nisam razumjela šta govori.
„Kad nisam imala šta da jedem, ona je dijelila svoj hljeb sa mnom. Kad nisam imala šta obući, davala mi je svoju odjeću. Kad sam plakala, bila je jedina koja je ostajala uz mene.“
Počela sam plakati.
„Tih 20 eura meni vrijedi više od bilo čijih 500.“
Njen muž je sve slušao sa strane. Prišao mi je i pružio kovertu.
„Ovo je od nas za tebe.“
Nisam htjela da je uzmem.
„Ne mogu.“
Mlada mi ju je stavila u ruku.
„Možeš. Znam da već mjesecima tražiš posao. Ovo nije milostinja. Ovo je da konačno malo lakše dišeš.“
Kod kuće sam otvorila kovertu.
Unutra je bilo 2.000 eura i poruka:
„Novac nikada neće moći vratiti ono što si ti meni dala kad nismo imale ništa.“
Sutradan sam je nazvala i rekla da ne mogu zadržati toliki novac.
Samo se nasmijala:
„Kumo, juče si ti meni dala 20 eura. Danas ja tebi vraćam jedan stari dug.“
Tada sam shvatila da se pravo prijateljstvo ne mjeri novcem.
Na svadbu sam došla postiđena jer sam imala samo 20 eura. Kući sam otišla znajući da ono najvrednije što sam joj ikada dala nije moglo stati ni u jednu kovertu.