„Izvini! Mislio sam da nema nikoga.“
Okrenuo se istog trenutka i zatvorio vrata.
Ja sam ostala ukočena od neprijatnosti. Nisam znala gdje da gledam ni šta da uradim. Najradije bih propala u zemlju.
Nekoliko minuta kasnije čula sam ga iz hodnika:
„Stvarno nisam znao da si ovdje. Sestra mi je rekla da danas radiš.“
Obukla sam se i izašla.
Bio je crveniji od mene.
„Molim te, nemoj joj ništa govoriti“, izletjelo mi je.
Pogledao me iznenađeno.
„Zašto ne bih? Nisi uradila ništa loše.“
Ta rečenica me je malo smirila.
„Samo mi je užasno neprijatno.“
„Razumijem. Zaboravimo da se dogodilo.“
Mislila sam da će poslije toga biti čudno svaki put kada se sretnemo, ali on se ponašao potpuno normalno.
Nije dobacivao, nije pravio šale i nikada više nije spomenuo šta je vidio.
Nekoliko sedmica kasnije ipak sam sve ispričala sestri.
Očekivala sam da će se naljutiti, ali počela je da se smije.
„Znači zato vas dvoje posljednjih dana izgledate kao da ste zajedno opljačkali banku?“
Pocrvenjela sam.
„Nije smiješno!“
„Malo jeste“, rekla je.
Najvažnije mi je bilo što se ništa nije promijenilo među nama.
Njen muž je poštovao granicu i nikada nije pokušao da neprijatnu situaciju pretvori u nešto drugo.
Danas se toj priči ponekad nasmijemo, ali tada mi je izgledalo kao kraj svijeta.
Ponekad najneugodniji trenutak postane samo smiješna uspomena — ako ljudi znaju gdje su granice i poštuju ih.