…treba pomoć.
Odmah sam pomislio da se desilo nešto ozbiljno. Nikada ranije nije tražio ni cent od mene.
„Koliko ti treba?“ pitao sam.
Spustio je pogled i rekao:
„Ne treba meni. Treba jednom mom kolegi. Žena mu je teško bolesna, a nema dovoljno novca da ode s njom na liječenje.“
Pitao sam koliko nedostaje.
Rekao je cifru koja je njemu predstavljala nekoliko godišnjih plata, a meni nije mijenjala život.
„Sredićemo“, odgovorio sam.
Odmah je podigao ruku.
„Ali nemoj njemu reći da je od tebe. Neće prihvatiti.“
Tada sam shvatio zašto me pozvao na roštilj. Nije mogao preko telefona da izgovori da nekome treba tolika pomoć.
Sutradan sam uplatio novac.
Nekoliko mjeseci kasnije kolegina žena se vratila sa liječenja i stanje joj se popravilo.
Moj prijatelj mi nikada nije zahvaljivao pred drugima niti je ikome pričao šta sam uradio.
A onda mi je jednog dana na vrata stigao paket.
Unutra je bila domaća rakija, tegla meda i kratko pismo od čovjeka kojem smo pomogli.
Pisalo je:
„Ne znam ko ste, ali znam da ste mojoj porodici dali ono što se novcem ne može kupiti — još vremena zajedno.“
Pročitao sam poruku nekoliko puta.
Nazvao sam kuma.
„Rekao si mu?“
„Nisam. Sam je nekako saznao.“
Tada sam mu rekao nešto što sam odavno mislio:
„Znaš li zašto si ti jedini čovjek kojem bih dao koliko god zatražiš?“
Nasmijao se.
„Zato što nikad ništa ne tražim?“
„Ne. Zato što si prvi put kad si zatražio, tražio za nekog drugog.“
Novac mi je pokazao ko se druži sa mnom zbog onoga što imam. Ali prijatelj koji nikada ništa nije tražio pokazao mi je koliko vrijedi čovjek koji misli na druge prije nego na sebe.