Vlasnik je bijesno pokazao prema kameri i viknuo:
„Idioti jedni, ovo nije kamera za snimanje gostiju!“
Muž i ja smo se pogledali.
„A šta je onda?“ pitala sam.
Prišao je uređaju, skinuo peškir i pokazao malu lampicu sa strane.
„To je senzor povezan sa sigurnosnim sistemom. Ne snima video.“
Nisam mu vjerovala.
„Zašto ste onda upali u našu sobu u dva ujutro?“
Tada je vlasnik pokazao telefon.
Na ekranu je bilo upozorenje:
„DETEKTOVAN DIM – SPAVAĆA SOBA.“
Peškir kojim je muž prekrio uređaj bio je naslonjen preko senzora i lampe pored njega. Materijal se zagrijao i aktivirao alarm.
Odahnula sam, ali muž je i dalje bio sumnjičav.
„Ako nije kamera, dokažite.“
Vlasnik je pristao. Skinuli smo uređaj i pronašli oznaku proizvođača. Zaista je bio dio alarmnog sistema.
Izvinili smo se zbog zabune.
Mislila sam da je priča završena.
Ali onda je vlasnik pogledao prema polici iznad kreveta.
„Čekajte… ovo nije moje.“
Pokazao je mali crni predmet između knjiga.
Ovoga puta niko ga nije dirao.
Pozvali smo policiju.
Kada su stigli i pregledali predmet, jedan policajac je potvrdio:
„Ovo jeste kamera.“
Vlasnik je problijedio.
„Nikada je nisam postavio.“
Pregledali su memorijsku karticu.
Na njoj nije bilo samo snimaka nas.
Bili su tu snimci gostiju koji su boravili u apartmanu mjesecima prije nas.
Ali posljednji fajl bio je potpuno drugačiji.
Snimljen je nekoliko sati prije našeg dolaska.
Na njemu se vidjela osoba kako ulazi u spavaću sobu i postavlja kameru.
Policajac je zaustavio snimak baš u trenutku kada se osoba okrenula prema objektivu.
Vlasnik je pogledao ekran i samo prošaputao:
„Nemoguće… Ja poznajem tu osobu.“