Kad sam zatražio račun, konobar se nasmijao i rekao:
„Gospodine, vaš račun je već plaćen.“
Pogledao sam djevojku preko puta sebe.
„Ti si platila?“
Odmahnula je glavom.
„Nisam.“
Pomislio sam da je neka greška, ali konobar je spustio malu kovertu na sto.
„Čovjek za šankom je platio i rekao da vam ovo predam.“
Okrenuo sam se, ali za šankom više nije bilo nikoga.
Otvorio sam kovertu.
Unutra je bila stara fotografija mene kao dječaka, zajedno sa mojim ocem koji je preminuo prije skoro petnaest godina.
Na poleđini je pisalo:
„Ako si večeras ovdje sa njom, onda se konačno dogodilo ono što smo planirali.“
Zaledio sam se.
Djevojka je uzela fotografiju i odjednom prestala da se smije.
„Odakle ti ovo?“
„Nemam pojma.“
Tada je iz svoje torbe izvadila gotovo identičnu fotografiju.
Na njenoj su bili njen otac i moj otac.
„Moj tata mi je dao ovo prije nego što sam došla na dejt“, rekla je.
Ništa mi nije bilo jasno.
Nazvali smo prijateljicu koja nas je spojila.
Kada sam joj opisao fotografije, nastala je tišina.
„Moram vam nešto priznati“, rekla je.
„Vas dvoje nisam spojila slučajno.“
Ispostavilo se da su naši očevi nekada bili najbolji prijatelji i poslovni partneri.
Ali onda je djevojka pogledala datum na poleđini svoje fotografije.
„Ovo je nemoguće.“
„Šta?“
Pokazala mi je datum.
Fotografija je nastala godinu dana nakon što je moj otac navodno preminuo.
Pogledao sam je nekoliko puta.
Nije bilo greške.
A onda mi je stigla poruka sa nepoznatog broja:
„Ako želiš saznati ko vam je večeras platio račun i zašto je tvoj otac na toj fotografiji, dođi sutra na isto mjesto. Sam.“