Jednog dana sam slučajno srela vlasnicu apartmana u prodavnici. Prepoznala me je i nasmijala se.
„Vi ste djevojka koja često dolazi sa Markom, zar ne?“
Potvrdila sam.
„Baš lijepo što koristi stan. Godinama je bio prazan.“
Zbunila sam se.
„Kako mislite koristi? Mi ga iznajmljujemo.“
Žena me je čudno pogledala.
„Iznajmljujete? Taj apartman pripada njegovoj porodici. Ja samo održavam zgradu.“
Kao da me je neko polio hladnom vodom.
Svaki put sam mu davala polovinu novca za „kiriju“, a on je uredno uzimao.
Te večeri nisam mu ništa rekla.
Dogovorili smo se da se vidimo kao i obično.
Čim smo ušli u apartman, pružila sam mu novac.
Uzeo ga je bez riječi.
„Koliko zapravo plaćamo ovaj apartman?“ pitala sam.
„Kao i uvijek.“
„A kome daješ novac?“
Odjednom je zaćutao.
Rekla sam mu šta sam saznala.
Prvo je pokušao da objasni da novac koristi za račune, čišćenje i održavanje.
„Zašto mi onda nikada nisi rekao da je stan vaš?“
Nije imao odgovor.
Uzela sam torbu i krenula prema vratima.
Tada je rekao:
„Čekaj. Postoji razlog zbog kojeg sam to radio.“
Iz ormara je izvadio metalnu kutiju.
Otvorio ju je.
Unutra su bile koverte, svaka sa datumom našeg dolaska.
Na svakoj je bilo napisano moje ime.
„Šta je ovo?“
„Novac koji si mi davala.“
Nijedan euro nije potrošio.
„Zašto si ga onda uzimao?“
Spustio je pogled.
„Jer sam želio da vidim hoćeš li jednog dana pitati gdje taj novac završava.“
Naljutila sam se još više.
„Znači testirao si me?“
„Ne baš.“
Iz kutije je izvadio posljednju kovertu. Bila je mnogo starija od naše veze.
Na njoj je pisalo ime mog oca.
Zaledila sam se.
„Zašto imaš kovertu sa imenom mog oca?“
Tada mi je priznao da naš prvi susret nije bio slučajan i da je znao ko sam mnogo prije nego što mi je prišao.
A razlog zbog kojeg je njegova porodica godinama čuvala kovertu sa imenom mog oca potpuno je promijenio sve što sam mislila o našoj vezi…