A onda je ona počela da vrišti.
Ne od straha, nego od smijeha.
Brzo sam zgrabio jastuk sa fotelje i pokrio se, a ona je jedva uspijevala da dođe do daha.
„Jesi li normalan?!“ ponavljala je kroz smijeh.
„Rekla si da te više ništa ne može iznenaditi.“
„Dobro, povlačim riječ!“
Mislio sam da je šala uspjela i krenuo sam nazad prema kupatilu.
Tada se začulo otključavanje ulaznih vrata.
Oboje smo se ukočili.
„Očekuješ nekoga?“ pitao sam.
Odmahnula je glavom.
Vrata su se otvorila i u stan je ušla njena majka.
Nikada je ranije nisam upoznao.
Stajao sam nasred hodnika samo sa jastukom ispred sebe.
Žena me je pogledala, zatim svoju kćerku i mirno rekla:
„Vidim da sam izabrala odličan trenutak da ti vratim rezervni ključ.“
Propao sam u zemlju od sramote.
Otrčao sam u kupatilo i obukao se.
Kada sam se vratio, njena majka je sjedila u dnevnoj sobi i smijala se cijeloj situaciji.
„Izvinite, bila je glupa šala“, rekao sam.
Ali onda me je nekoliko sekundi pažljivo gledala.
Osmijeh joj je nestao.
„Čekaj… kako se ti prezivaš?“
Rekao sam joj.
Žena je potpuno problijedjela.
„A kako ti se zove otac?“
Nakon što sam izgovorio njegovo ime, ustala je i otišla do svoje torbe.
Izvadila je staru fotografiju.
Na njoj su bili ona i moj otac, mnogo mlađi.
„Odakle vam ovo?“ pitao sam.
Drugarica je zbunjeno gledala čas mene, čas majku.
A onda je njena majka rekla:
„Mislim da je vrijeme da vam objasnim zašto se vas dvoje zapravo poznajete mnogo duže nego što mislite…“