U poruci je pisalo:
„Moram da razgovaram s tobom. Sinoć sam napravio najveću grešku u životu.“
Gledala sam ekran nekoliko minuta, ali nisam odgovorila.
Poslije svega što se dogodilo, nisam željela da budem razlog zbog kojeg će brak moje najbolje prijateljice propasti već prvog dana.
Onda je stigla druga poruka:
„Nisam trebao da se oženim njom.“
Odmah sam ga nazvala.
„Jesi li ti normalan? Juče si joj rekao DA pred svima!“
Ćutao je.
„Mislio sam da ću te preboljeti.“
Te riječi su me pogodile, ali sam mu rekla da više nikada ne govori tako.
„Ona je moja prijateljica i sada tvoja žena.“
Prekinula sam razgovor.
Nekoliko sati kasnije na vrata mi je pokucala upravo ona.
Još uvijek je imala frizuru od prethodne večeri, ali oči su joj bile natečene od plača.
„Znam da ti je pisao.“
Zaledila sam se.
„Kako znaš?“
Pružila mi je njegov telefon.
„Vidjela sam poruke.“
Počela sam da joj objašnjavam da između nas nije bilo ničega, ali me je prekinula.
„Nisam došla da se svađam s tobom.“
Sjela je i iz torbe izvadila malu kovertu.
„Došla sam da ti kažem zašto sam se uopšte udala za njega.“
„Kako to misliš?“
Otvorila je kovertu i izvadila fotografiju nas tri — mene, nje i njenog pokojnog oca — snimljenu prije mnogo godina.
Na poleđini je bila poruka:
„Jednog dana moraćeš joj reći istinu o njemu.“
„Ko je ovo napisao?“ pitala sam.
„Moj otac.“
Pogledala sam je zbunjeno.
„Kakve veze tvoj otac ima sa mojim bivšim?“
Tada je izvadila još jedan papir.
Na njemu je bilo ime mog bivšeg, ime njenog oca i datum od prije skoro dvadeset godina.
„Zato sam te molila da mi budeš kuma“, rekla je. „Znala sam da će poslije vjenčanja sve izaći na vidjelo.“
Kada sam pročitala posljednju rečenicu dokumenta, shvatila sam da se njih dvoje možda nisu upoznali slučajno — i da je moja najbolja prijateljica cijelo vrijeme znala nešto što ja nisam…