„Mogu, ali da mi daš 50 eura“, kaže ona i potpuno ozbiljno me gleda.
Pomislio sam da se šali.
„Bako, ja tebi treba da pomognem, a ti meni naplaćuješ?“
Ona se nasmije.
„Ne tražim ja tebi 50 eura. Ja ću tebi dati 50 eura ako uspiješ da upališ ovu staru krntiju.“
Počeo sam da se smijem.
Izašao sam iz kamiona, spojio kablove i pokušali smo nekoliko puta. Auto vergla, ali neće da upali.
Otvorim haubu i vidim da problem vjerovatno uopšte nije akumulator.
Baba stoji pored mene i kaže:
„Znala sam. Zato sam i nudila 50 eura.“
Nakon desetak minuta uspijem pronaći olabavljen kontakt. Namjestim ga, ponovo probamo i auto upali iz prve.
Baba se oduševi.
Iz torbe izvadi 50 eura i pruža mi.
„Dogovor je dogovor.“
Nisam htio uzeti.
„Ma kakvi, samo nastavite polako do prvog mjesta.“
Ali ona uporno gura novac prema meni.
Na kraju sam joj rekao:
„Ako baš hoćete da mi vratite, platite kafu nekom sljedećem vozaču koji vam pomogne.“
Tada se njen izraz lica potpuno promijenio.
„Vozaču? Jesi li ti kamiondžija?“
„Jesam.“
„Odakle si?“
Rekao sam joj.
Počela je postavljati pitanja: koja firma, koliko dugo vozim, kojim putem obično prolazim.
Bilo mi je čudno.
A onda iz starog novčanika izvadi izblijedjelu fotografiju.
Na slici mladić pored kamiona.
„Poznaješ li ovog čovjeka?“
Pogledao sam bolje i sledio se.
Čovjek sa fotografije bio je moj bivši šef, čovjek koji me je naučio gotovo sve o kamionima i koji je preminuo nekoliko godina ranije.
„Odakle vam njegova fotografija?“
Baba je počela plakati.
„To je moj sin.“
Nisam znao šta da kažem.
A onda je iz torbe izvadila malu kovertu na kojoj je bilo ispisano ime moje firme.
„Ovo nosim godinama. Moj sin mi je prije smrti rekao da, ako ikada sretnem nekog vozača iz njegove stare firme, predam mu ovo.“
Uzeo sam kovertu.
Kada sam je otvorio i pročitao kome je zapravo bila namijenjena, ostao sam bez riječi.
Na njoj je bilo moje ime…