Zatim je dodala:
„Tvoj muž… ja njega poznajem.“
Pomislila sam da ga je možda nekada srela preko mojih roditelja ili da ga je vidjela na nekoj fotografiji.
„Odakle ga poznajete?“ upitala sam.
Učiteljica je nekoliko trenutaka ćutala.
„Prije mnogo godina predavala sam jednom dječaku sa istim prezimenom. Bio je veoma sličan tvom mužu.“
Nasmijala sam se.
„Vjerovatno neki njegov rođak.“
Ali ona je odmah odmahnula glavom.
„Ne. Taj dječak je imao istog oca kao tvoj muž.“
Zaledila sam se.
„Moj muž nema brata.“
„Upravo zato kažem da nešto nije u redu.“
Iz torbe je izvadila telefon i pokazala mi staru školsku fotografiju koju joj je neko ranije poslao.
Na njoj je stajao dječak koji je nevjerovatno ličio na mog muža.
Ispod fotografije bilo je njegovo prezime, ali potpuno drugo ime.
Kada sam stigla kući, nisam mogla prestati razmišljati o tome.
Te večeri sam mužu pokazala fotografiju.
Čim ju je vidio, lice mu se promijenilo.
„Odakle ti ovo?“
„Moja bivša učiteljica mi je pokazala.“
Nije rekao ništa.
„Ko je ovaj dječak?“
Sjeo je za sto i dugo gledao fotografiju.
„Postoji nešto što ti nisam rekao o svojoj porodici.“
Tada mi je priznao da je njegov otac prije mnogo godina imao drugu porodicu.
„Znači, imaš polubrata?“
„Imao sam.“
Ta riječ me je zbunila.
„Kako misliš – imao?“
Muž je ustao, otišao do ormara i izvadio staru kutiju.
U njoj su bile fotografije, pisma i jedan dokument.
Na vrhu je bila ista fotografija koju mi je pokazala učiteljica.
Ali na poleđini je rukom bila napisana poruka:
„Ako se ikada sretnemo ponovo, nemoj nikome reći ko sam.“
Pogledala sam muža.
„Ponovo? Znači, ti si ga upoznao?“
Spustio je pogled.
„Jesam. I to mnogo kasnije nego što svi misle.“
A onda mi je rekao gdje ga je posljednji put vidio — samo nekoliko dana prije našeg vjenčanja…