Dvojica momaka su ubrzala korak i krenula za nama. Nisam znala šta žele, pa sam samo nastavila gurati bratova kolica prema izlazu iz parka.
Jedan od njih je dobacio:
„Hej, čekajte!“
Nisam se okrenula.
Tada su nas sustigli.
Već sam uzela telefon da pozovem nekoga, ali jedan od njih je podigao ruke i rekao:
„Ne boj se. Nismo došli da pravimo problem.“
Pogledala sam ih zbunjeno.
Drugi momak je prišao mom bratu.
„Izvini zbog onoga što su oni govorili. Bilo je odvratno.“
Moj brat ga je samo pogledao i klimnuo glavom.
Tada je prvi momak rekao nešto što nas je oboje iznenadilo:
„Mi te poznajemo.“
„Odakle?“ pitao je moj brat.
Momak je izvadio telefon i pokazao fotografiju.
Na njoj je bio automobil potpuno uništen nakon saobraćajne nesreće.
Moj brat je problijedio.
„To je moj auto.“
Momak je spustio pogled.
„Znam. Moj otac je bio jedan od ljudi koji su te izvukli iz njega.“
Nastala je tišina.
Ispričao nam je da je njegov otac slučajno naišao nekoliko minuta nakon nesreće i ostao uz mog brata sve dok nije stigla hitna pomoć.
„Godinama je pričao o tebi. Uvijek se pitao jesi li preživio i kako si.“
Bratu su oči zasuzile.
„Kako se zove vaš otac?“
Kada je momak izgovorio ime, brat je počeo plakati.
„Tražio sam tog čovjeka godinama.“
Dvojica momaka su se pogledala.
„Možemo te odvesti kod njega. Živi deset minuta odavde.“
Moj brat je odmah pristao.
Kada smo stigli pred malu kuću, vrata je otvorio stariji čovjek.
Čim je ugledao mog brata u kolicima, stavio je ruku preko usta.
„Nemoguće…“
Brat mu je pružio ruku.
„Vi ste mi spasili život.“
Čovjek ga nije ni pustio da završi. Prišao mu je i zagrlio ga.
A onda je kroz suze rekao:
„Postoji nešto o toj nesreći što ti nikada niko nije rekao.“
Tada smo oboje zanijemili…