Svake večeri tačno u osam komšija bi izašao u dvorište, prišao staroj šupi iza kuće i ostao unutra dvadesetak minuta.
Nikada nije palio svjetlo.
Isprva nisam obraćao pažnju, ali nakon naše svađe oko kosilice počeo sam primjećivati koliko je taj ritual neobičan.
Jedne večeri slučajno sam ostao duže u dvorištu.
Tačno u osam pojavio se komšija.
Ušao je u šupu noseći malu kesu.
Nekoliko minuta kasnije začuo sam tiho pričanje.
Pomislio sam da je neko unutra s njim.
Sutradan sam ga pitao:
„Šta radiš svako veče u onoj šupi?“
Lice mu se odmah promijenilo.
„Gledaj svoja posla.“
To je samo povećalo moju radoznalost.
Nekoliko dana kasnije njegova supruga me je zaustavila ispred kuće.
„Jesi li možda vidio gdje moj muž ide svako veče?“
„U šupu.“
Zbunila se.
„Kakvu šupu? On meni govori da ide u šetnju.“
Tada smo oboje shvatili da nešto krije.
Te večeri odlučila je da ga sačeka.
Kada je ušao u šupu, prišli smo vratima.
Čuli smo njegov glas.
„Evo me. Nisam zaboravio.“
Njegova žena je otvorila vrata.
Komšija se ukočio.
U uglu nije bila druga žena niti bilo šta slično onome što smo zamišljali.
Bio je stari sto, nekoliko fotografija i mala kutija.
Na fotografijama je bio dječak od možda deset godina.
Njegova žena je problijedila.
„Ko je ovo?“
Komšija je sjeo i dugo ćutao.
A onda je rekao:
„Moj sin.“
Žena ga je pogledala kao da nije razumjela.
„Mi nemamo sina.“
Podigao je pogled prema njoj i tiho odgovorio:
„Ti nemaš. Ja sam ga imao mnogo prije nego što sam upoznao tebe.“
A onda je otvorio malu kutiju i pokazao nam razlog zbog kojeg već godinama svake večeri u osam dolazi baš na to mjesto…