Moja komšinica ima dvogled. Koristi ga da „provjerava komšiluk“, što je zapravo njen način da zna sve što se dešava u ulici. Isprva sam mislila da je to samo njena bezazlena navika. Živi sama, ima dosta slobodnog vremena i nikada joj nisam pridavala previše pažnje.
Sve dok jednog jutra nisam izašla iz kuće i pronašla ručno napisanu poruku zalijepljenu na svoja vrata.
Pisalo je:
„Sinoć si imala gosta. Stigao je u 22:15, a otišao poslije ponoći. Mislim da bi trebalo da paziš šta radiš jer te ljudi gledaju.“
Ostala sam zatečena. Sinoć je kod mene zaista bio muškarac, ali to je bio moj rođeni brat koji je došao iz drugog grada. Donio mi je neke stvari od roditelja i ostao da popijemo kafu i ispričamo se.
Odmah sam znala ko je ostavio poruku.
Uzela sam papir i otišla kod komšinice. Pokucala sam, a ona je otvorila vrata kao da se ništa nije dogodilo.
„Jesi li ti ovo ostavila?“, pitala sam.
Pogledala je poruku i potpuno mirno rekla:
„Jesam. Samo sam htjela da znaš da ljudi svašta pričaju.“
„Koji ljudi?“
Nije odgovorila. Samo je slegnula ramenima.
Tada sam joj rekla da je čovjek kojeg je vidjela moj brat i da nema pravo da prati ko ulazi i izlazi iz moje kuće.
Na trenutak je zaćutala, ali onda je rekla nešto što me još više iznenadilo:
„Znam da ti je brat. Vidjela sam ga i ranije.“
Zaledila sam se.
„Ako si znala, zašto si onda napisala ovakvu poruku?“
Nasmiješila se i rekla:
„Htjela sam samo da vidim hoćeš li doći kod mene.“
Tada sam shvatila da problem uopšte nije bio moj gost. Žena je jednostavno željela reakciju.
Vratila sam se kući i odlučila da više ne učestvujem u njenim igrama. Nekoliko dana kasnije srela me ispred kapije i pokušala započeti razgovor o drugim komšijama.
Samo sam se nasmiješila i rekla:
„Bolje gledajte ptice tim dvogledom. Mnogo su zanimljivije od nas.“
Od tada mi više nije ostavila nijednu poruku. Ali svaki put kada izađem u dvorište i pogledam prema njenom prozoru, zavjesa se iznenada pomjeri.