Već neko vrijeme sam se dopisivala i viđala s jednim dečkom. U početku je sve bilo gotovo savršeno. Šetali smo parkom, išli na plažu, vozili se njegovim autom i satima razgovarali. Bio je pažljiv, duhovit i činilo mi se da se polako zaljubljujemo jedno u drugo.
Jednog dana predložio je da konačno odemo na pravu večeru.
Pristala sam bez razmišljanja.
Veče je bilo prelijepo. Naručili smo hranu, pričali i smijali se. Međutim, kada je konobar donio račun, nastala je neprijatna tišina.
Dečko nije ni posegnuo za novčanikom.
Poslije nekoliko trenutaka izvadila sam svoj i platila cijeli račun. Nisam željela praviti problem. Pomislila sam da možda trenutno nema dovoljno novca ili da će sljedeći put on platiti.
Nastavili smo šetnju i sjeli u obližnji kafić.
Popili smo po jedno piće.
Kada je stigao račun, ponovila se ista situacija.
Opet sam platila ja.
Već mi je bilo pomalo čudno, ali nisam ništa rekla.
Kasnije me odvezao kući. Kada smo stigli ispred moje zgrade, ostali smo još nekoliko minuta u automobilu.
Tada je rekao:
„Samo da riješimo još jednu stvar.“
„Koju?“
Potpuno ozbiljno je odgovorio:
„Trebaš mi dati 20 eura za gorivo. Vozio sam te večeras, a gorivo nije besplatno.“
Mislila sam da se šali.
„Čekaj, ja sam platila večeru i piće, a ti sada tražiš novac za gorivo?“
„Pa to nema veze jedno s drugim“, rekao je. „Auto je moj trošak.“
Ostala sam bez riječi.
Izvadila sam novac, pružila mu 20 eura i izašla iz automobila.
Ali prije nego što sam zatvorila vrata, rekla sam:
„U redu. Onda da i ja izračunam svoj dio.“
Pogledao me zbunjeno.
„Kakav dio?“
„Platila sam tvoju večeru i tvoje piće. Sutra ću ti poslati koliko mi duguješ.“
Odjednom mu više nije bilo smiješno.
„Pa zar ćemo stvarno brojati svaki euro?“
Nisam mogla vjerovati šta čujem.
„Ti si upravo počeo.“
Ušla sam u zgradu.
Desetak minuta kasnije stigla mi je njegova poruka:
„Mislim da si pretjerala. Muškarac ne mora uvijek sve plaćati.“
Odgovorila sam:
„Naravno da ne mora. Nisam ni očekivala da platiš sve. Ali očekivala sam da se ponašamo kao dvoje ljudi koji su izašli zajedno, a ne kao taksista i mušterija.“
Nije odgovorio.
Sljedećeg jutra poslala sam mu fotografiju računa i napisala:
„Tvoj dio večere i pića je 34 eura. Pošto sam ti dala 20 za gorivo, ostaje još 14.“
Poslije nekoliko minuta stigla je uplata.
Uz nju samo dvije riječi:
„Srećno dalje.“
Nasmijala sam se i odgovorila:
„Takođe.“
Nije problem bio u tome ko će platiti večeru. Bez problema bih nekada platila ja, nekada on, a nekada bismo podijelili račun.
Problem je bio što je čovjek pustio da dva puta platim sve, a onda mi na kraju večeri mrtav ozbiljan naplatio vožnju do kuće.
Tada sam shvatila da prvi pravi izlazak ponekad ne pokaže koliko se nekome sviđate.
Pokaže vam kakav je zaista.