Ne šminkam se. Nikada nisam voljela jaku šminku, skupu garderobu ni sate provedene ispred ogledala. Najsrećnija sam u udobnoj odjeći, sa jednostavnom frizurom i bez potrebe da impresioniram druge.
Moja mama je potpuno drugačija.
Ona smatra da žena uvijek mora biti sređena, našminkana i obučena kao da svakog trenutka očekuje goste. Godinama pokušava da me promijeni.
„Stavi makar malo pudera.“
„Promijeni frizuru.“
„Kupi nešto ženstvenije.“
Na takve komentare sam se vremenom navikla.
Ali ono na šta se nikada nisam mogla naviknuti bilo je kada bi mi direktno rekla da sam ružna.
Danas sam prolazila kroz dnevni boravak u trenerci, sa kosom vezanom u običan rep.
Mama me pogledala i dobacila:
„Bože, što si ti ružna. Pogledaj se. Kao da si iz nekog filma o selu.“
Zastala sam.
Čula sam slične riječi mnogo puta, ali svaki put zabole.
U sobi je sjedio tata.
Obično bi ćutao kada bi mama tako govorila. Tog dana je nekoliko trenutaka gledao u nju, a onda mirno rekao:
„Ako već toliko tražiš šta na njoj ne valja, možda bi trebalo prvo da pogledaš sebe.“
Mama ga je pogledala iznenađeno.
„Šta to treba da znači?“
Tata je ustao.
„Znači da je ona naša kćerka. Godinama sluša od svoje majke da je ružna, a ti se onda čudiš zašto nema samopouzdanja.“
Mama je pokušala da se opravda.
„Ja joj samo želim dobro. Hoću da se malo sredi.“
„Reći nekome da je ružan nije savjet“, odgovorio je tata. „To je uvreda.“
U sobi je nastala potpuna tišina.
Mama je pogledala mene.
Prvi put nisam spustila glavu.
„Tata je u pravu“, rekla sam. „Možda ti misliš da me motivišeš, ali svaki put kada mi kažeš da sam ružna, ja to pamtim.“
Oči su joj se napunile suzama.
Tada je priznala nešto što nikada ranije nisam čula.
Kada je bila djevojčica, njena majka je njoj govorila gotovo iste stvari.
Stalno ju je kritikovala zbog izgleda, težine, kose i odjeće.
„Mislila sam da te tako učim da vodiš računa o sebi“, rekla je.
„Ali mene ne moraš učiti da mrzim svoj izgled“, odgovorila sam.
Prišla mi je i prvi put se izvinila bez pokušaja da opravda svoje riječi.
Nije se sve promijenilo preko noći. Ponekad bi joj i dalje izletio komentar, ali bi zastala i ispravila se.
A ja sam tog dana shvatila nešto što mi je trebalo mnogo godina da naučim.
Ne moram izgledati onako kako moja majka zamišlja da bih vrijedila.
Mogu obući trenerku, vezati kosu, izaći bez šminke i biti potpuno zadovoljna sobom.
A najvažnije riječi tog dana nisu bile one kojima me mama uvrijedila.
Bile su tatine:
„Nemoj nikada dozvoliti da ti neko drugi određuje koliko vrijediš gledajući samo kako izgledaš.“