Ja im kažem:
„Naravno da ću vam vratiti telefon. Dođite po njega.“
Sa druge strane muk.
Jedan od njih pita:
„Gdje ste sad?“
Rekoh mu gdje sam parkiran i dodam:
„Ponesite samo ono što ste zaboravili.“
„Telefon?“, pita on.
„Ne. Novac za vožnju.“
Čujem kako nešto šapuću, pa mi kaže:
„Ma dajte, čovječe, vratite nam telefon, platićemo vam drugi put.“
Nasmejao sam se.
„Momci, ja od ovog posla živim. Gorivo ne dobijam džabe, računi se ne plaćaju obećanjima. Dođite, platite vožnju i uzmite telefon.“
Počeli su da se raspravljaju, ali sam samo ponovio isto i prekinuo vezu.
Dvadesetak minuta kasnije pojavila su se obojica. Više nisu bili onako nasmijani i arogantni kao kada su izašli iz taksija.
Jedan je odmah pružio 500 dinara.
„Evo vam. Sad telefon.“
Uzeo sam samo koliko je iznosio račun, vratio kusur i pružio mu telefon.
Pogledao me je iznenađeno.
„Mogli ste da ga zadržite.“
„Mogao sam“, odgovorio sam, „ali onda bih bio isti kao vi. Vi ste pokušali da uzmete nešto što vam ne pripada. Ja neću.“
Nisu rekli ništa.
Prije nego što su otišli, dodao sam:
„Nije problem tih 450 dinara. Problem je što mislite da je nečiji rad besplatan. Danas je taksista, sutra će neko tako postupiti prema vama.“
Jedan je spustio pogled i tiho rekao:
„Izvinite.“
Ušli su u drugi automobil i otišli.
Nisam znao da li su stvarno nešto naučili, ali meni je bilo dovoljno što sam naplatio svoju vožnju i vratio ono što nije moje.
Poštenje nije kada uradiš ispravnu stvar samo zato što moraš. Poštenje je kada imaš priliku da nekome vratiš istom mjerom, a ipak odlučiš da to ne uradiš.