### Deset godina smo čekali da postanemo roditelji, a onda smo dobili prelepe blizance. Posle samo godinu dana saznali smo istinu koja nam je zauvek promenila život…
Deset godina smo bili u braku. Imali smo sve što je čoveku potrebno za lep život, ali jednu stvar nikako nismo mogli da ostvarimo – nismo mogli da dobijemo dete. Moj muž i ja smo se mnogo voleli. Od prvog dana braka maštali smo o porodici, dečijem smehu u kući i malim rukama koje će nas jednog dana zagrliti. Svaki put kada bismo čuli da je neka naša prijateljica trudna, iskreno bismo se radovali, ali bismo se po povratku kući pogledali i oboje znali koliko nas boli što se nama to ne događa. Godine su prolazile, a rezultata nije bilo. Obilazili smo lekare, radili brojne analize, išli na preglede i trošili mnogo novca na različite terapije. Bilo je trenutaka kada sam gubila nadu. Ponekad bih plakala noću, misleći da nikada neću čuti reč „mama“ iz usta svog deteta. Muž me je uvek tešio. „Nećemo odustati. Ako treba, pokušaćemo još sto puta. Važno je da imamo jedno drugo.“ I zaista, nikada me nije krivio niti mi prebacivao bilo šta. Kroz sve smo prolazili zajedno. Posle šest godina borbe, odlučili smo da pokušamo još jednom. Ovog puta otišli smo kod stručnjaka koji nam je predložio drugačiji pristup lečenju. Nisam želela previše da se nadam. Toliko puta sam već doživela razočaranje da sam se plašila i same pomisli na pozitivan rezultat. A onda sam jednog jutra uradila test. Gledala sam u njega nekoliko minuta, ne verujući svojim očima. Bio je pozitivan. Kada sam mužu pokazala test, prvo je samo ćutao. Zatim me je zagrlio i počeo da plače. Nekoliko nedelja kasnije saznali smo još lepšu vest. Čekali smo blizance! Nismo mogli da verujemo da nam se posle toliko godina tuge dogodilo nešto tako prelepo. Počeli smo da pripremamo sobu, kupujemo krevetiće, garderobu i sve ono o čemu smo godinama maštali. Trudnoća je prošla dobro, a na svet su došla dva zdrava dečaka. Kada sam ih prvi put držala u naručju, imala sam osećaj da su sve suze, čekanje i razočaranja konačno dobili svoj smisao. Muž je bio presrećan. Svakodnevno ih je kupao, presvlačio, uspavljivao i ponosno pokazivao njihove fotografije svima koje poznajemo. Naša kuća je konačno bila puna dečijeg smeha. Prva godina njihovog života bila je najlepša godina koju smo ikada doživeli. Umor nam nije smetao. Nismo imali vremena za sebe, ali nam to nije bilo važno. Imali smo ono o čemu smo sanjali čitavu deceniju. A onda se, neposredno nakon njihovog prvog rođendana, dogodilo nešto što nismo mogli ni da zamislimo. Jednog dana muž je dobio telefonski poziv iz klinike na kojoj smo se lečili. Tražili su da dođemo na razgovor zbog dokumentacije iz perioda postupka vantelesne oplodnje. U početku nisam obraćala pažnju. Mislila sam da je u pitanju neka administrativna greška. Međutim, kada smo stigli, dočekao nas je lekar koji je delovao veoma ozbiljno. Zamolio nas je da sednemo i rekao da postoji problem u staroj medicinskoj dokumentaciji. Muž ga je odmah upitao: „Da li je nešto u pitanju sa našom decom?“ Lekar je nekoliko trenutaka ćutao, a zatim objasnio da su tokom naknadne provere pronašli neslaganje u evidenciji embriona i dokumentaciji koja se odnosila na naš postupak. Osetila sam kako mi se steže grlo. Pitala sam ga šta to znači. Odgovorio je da još ne može da nam da konačan odgovor, ali da je potrebno da se urade dodatne provere i da se uključi pravna služba klinike. Muž je pobesneo. „Hoćete da kažete da ne znate šta ste nam tačno vratili? Pa to su naša deca!“ Lekar je pokušavao da objasni da ne želi da iznosi neproverene informacije, ali da je dužan da nas obavesti o pronađenoj nepravilnosti. Izašli smo iz ordinacije potpuno slomljeni. Narednih dana živeli smo u strahu. Gledala sam svoje dečake kako se igraju na podu i nisam mogla da zamislim da bi bilo šta moglo da promeni činjenicu da su oni naša deca. Posle nekoliko nedelja dobili smo poziv na novi razgovor. Ovog puta lekar je imao rezultate provere. Rekao nam je da je došlo do ozbiljne administrativne greške u evidenciji i da klinika mora da utvrdi poreklo embriona koji su korišćeni u našem postupku. Nismo mogli da verujemo šta slušamo. Tražili smo da nam sve objasne i da nam daju kompletnu dokumentaciju. Usledili su razgovori sa pravnicima, dodatne analize i dugi dani neizvesnosti. Najviše nas je bolelo to što smo se osećali kao da nam je neko oduzeo mir koji smo toliko dugo čekali. Jedne večeri, dok su dečaci spavali, muž me je zagrlio i rekao: „Bez obzira na to šta ćemo saznati, oni su naši sinovi. Mi smo ih čekali deset godina, mi smo ih podizali i mi ćemo ih voleti celog života.“ Tada sam zaplakala. Jer sam shvatila da se možda suočavamo sa najtežom istinom u životu, ali da postoji nešto što niko ne može da nam oduzme – ljubav koju smo izgradili sa svojom decom. Kada su konačno stigli rezultati i zvanično objašnjenje klinike, pozvali su nas na još jedan sastanak. Tamo nas je čekalo saznanje zbog kojeg smo oboje ostali bez reči. Ispostavilo se da greška nije bila tamo gde smo prvo pomislili. Ono što smo saznali o drugom paru i njihovoj deci promenilo je sve što smo mislili da znamo o tih deset godina borbe za roditeljstvo…