### Sin je otišao u Nemačku na dve godine, a ostao deset… Kada mi je rekao da se vraća, nisam mogao ni da zamislim šta će se dogoditi!
Kada je moj sin otišao u Nemačku, plakali smo i žena i ja. Bio je naše jedino dete i teško nam je palo što odlazi tako daleko. Govorio je da ide samo na dve ili tri godine, da zaradi nešto novca, napravi kuću i vrati se. Verovali smo mu i nadali se da će tako i biti. Prvih nekoliko meseci bilo nam je najteže. Svaki put kada bi zazvonio telefon, oboje bismo potrčali da se javimo. Želeli smo da čujemo kako je, da li ima dovoljno novca, da li je pronašao dobar posao i da li se navikao na novi život. U početku nas je zvao skoro svakog dana. Pričao nam je o poslu, ljudima koje je upoznao i gradu u kojem je živeo. Govorio je da je teško, ali da se ne predaje jer želi da jednog dana ima svoj dom. Mi smo ga podržavali koliko smo mogli. Vreme je prolazilo. Dve godine pretvorile su se u pet, zatim u sedam, a onda je prošlo punih deset godina. Za sve to vreme dolazio je kući samo nekoliko puta. Svaki njegov dolazak bio je praznik za nas. Spremali smo omiljena jela, pozivali rodbinu i prijatelje, a njegova majka bi danima unapred pripremala sve što voli. Ipak, svaki put kada bi odlazio, kuća bi ponovo postajala tiha. Žena je često plakala kada ostanemo sami. „Samo da ga još jednom vidim kako živi ovde, da znam da je srećan“, govorila bi. Nisam joj mnogo odgovarao, ali sam osećao isto. Pre nekoliko meseci sin me je iznenada pozvao. Glas mu je bio nekako drugačiji. „Tata, vraćam se.“ U prvi mah sam pomislio da se šali. „Nemoj da me zezaš. Koliko puta si to već rekao?“ „Ovog puta ozbiljno pričam. Dosta mi je Nemačke. Sve sam završio. Hoću da se vratim kući.“ Nisam znao šta da kažem. Samo sam ga pitao kada dolazi. „Za nekoliko nedelja. Ali tata, moram prvo nešto da ti kažem.“ Tada sam osetio da nešto nije u redu. Pitao sam ga šta se dogodilo, da li je izgubio posao ili ima neki problem. On je nekoliko sekundi ćutao, a onda izgovorio: „Tata, ne vraćam se sam. Dolazim sa jednom osobom. I molim te, nemoj da se ljutiš dok ne čuješ celu priču.“ Nisam uspeo ništa da odgovorim. Kada sam to ispričao ženi, odmah je počela da postavlja pitanja. Da li ima devojku? Da li se ženi? Da li ćemo konačno dobiti snaju? Narednih dana pripremali smo kuću za njegov dolazak. Žena je promenila posteljinu, sredila njegovu sobu i kupila namirnice koje najviše voli. Konačno je došao taj dan. Stajali smo ispred kuće i čekali automobil. Kada smo ga ugledali, žena je počela da plače od sreće. Sin je izašao, zagrlio nas oboje, a zatim otvorio zadnja vrata. Iz automobila je izašla žena koju nikada ranije nismo videli. Bila je srednjih godina, lepo obučena i veoma prijatnog izgleda. Sin nas je pogledao i rekao: „Mama, tata, želim da upoznate Mariju. Ona je osoba zbog koje sam odlučio da se vratim.“ Pozdravili smo je i pozvali u kuću. Tokom ručka razgovarali smo o svemu. Marija je bila ljubazna, ali sam primetio da je moj sin neobično nervozan. Stalno je gledao u nju, kao da čeka pravi trenutak da nešto kaže. Posle ručka pozvao me je da izađemo u dvorište. Stali smo pored stare šupe, baš tamo gde sam ga kao dečaka učio da popravlja bicikl. „Tata, moram da ti kažem nešto što nisam mogao preko telefona.“ Pogledao sam ga i rekao da slobodno priča. Tada mi je priznao da Marija nije samo njegova partnerka. Ona je žena koja mu je pomogla kada je pre nekoliko godina ostao bez posla, izgubio stan i gotovo sve što je imao. U tom periodu nije želeo da nas brine, pa nam nije govorio kroz šta prolazi. Marija mu je pružila pomoć kada mu je bilo najteže. Zajedno su počeli ispočetka, a vremenom su postali nerazdvojni. Ali onda je usledilo nešto što me je potpuno zateklo. Sin mi je rekao: „Tata, Marija ima ćerku. Ona je pre nekoliko godina izgubila muža i ostala sama sa detetom. Ja sam to dete zavoleo kao svoje. Ne želim više da živim daleko od porodice. Zato sam odlučio da se vratim.“ Pogledao sam ga i pitao: „Znači, ti si već zasnovao svoju porodicu, a mi ništa nismo znali?“ Spustio je glavu. „Plašio sam se da ćete misliti da sam vas zaboravio. Nisam, tata. Svaki dan sam mislio na vas.“ U tom trenutku nisam mogao da sakrijem suze. Zagrlio sam ga i rekao: „Sine, meni je važno da si ti srećan. Nije važno koliko si daleko bio niti koliko dugo nisi dolazio. Ovo je i dalje tvoja kuća.“ Kada smo se vratili u kuću, žena je već razgovarala sa Marijom. Videlo se da su pronašle zajednički jezik. A onda je Marija izgovorila nešto zbog čega je moja žena počela da plače: „Želim da znate da vaš sin nikada nije prestao da priča o vama. Svaki put kada bismo prolazili pored nekog mesta koje ga je podsećalo na detinjstvo, pričao mi je o vama. Njegova najveća želja bila je da se jednog dana vrati kući.“ Te večeri smo dugo sedeli zajedno. Pričali smo, smejali se i prisećali se vremena kada je naš sin bio mali. Sledećeg jutra probudio sam se ranije nego obično. Izašao sam u dvorište i video sina kako stoji pored kapije. Prišao sam mu i pitao šta radi tako rano. Nasmejao se i rekao: „Tata, danas idemo da pogledamo jednu kuću u komšiluku. Hoću da budem blizu vas, ali da imam svoj dom.“ Tada sam shvatio da se moj sin zaista vratio. Deset godina sam čekao da ponovo čujem njegove korake u hodniku, da sednemo zajedno za sto i da ne moram da gledam u telefon nadajući se njegovom pozivu. A sada je ponovo bio tu. Ipak, najlepše iznenađenje tek je usledilo. Nekoliko dana kasnije pozvao nas je da sednemo u dnevnu sobu. Marija je držala malu kovertu u rukama. Sin je pogledao majku, pa mene, i rekao: „Tata, mama, postoji još jedan razlog zbog kojeg smo se vratili. Želimo da vam kažemo nešto što će vam promeniti život.“ Kada je Marija otvorila kovertu i pokazala nam šta se nalazi unutra, moja žena je zaplakala i nije mogla da izgovori nijednu reč. Posle deset godina čekanja, dobili smo vest kojoj se nismo ni nadali…